Ana Jovanović

Iz zbirke pesama "Žena u četiri zida"
Žena u 4 zida oslepela je od gledanja šta se oko nje dešava.
Skrivanje vida problem ne rešava, jer rešenja nema.
Žena u 4 zida bez stida govori istinu,
ali je samo zidovi čuju. zato sam joj rekla da ćuti i piše.

Čekam satima. Vremenom sati su se pretvorili u mesece, a zatim i godine.

Smenjivala se godišnja doba. Bila sam mokra od kiša, dok je Sunce ne bi osušilo. Gledala u oblačno nebo, dok vetar ne bi rasterao oblake. Smrzavala se pod snegom, a onda bih ga istopila svojom vrelinom i željom da dočekam.

Oči govore više od reči, jer ćute, a tišina je glasnija od buke. Ipak, ne čuju svi i ne umeju da slušaju njihov pogled u ogledalu. Nos diše po navici. Ne miriše nikog i ništa, čak ni ono što je preda njim. Usne više vole laž u koju gledaju, nego istinu za koju su slepe. I uši se boje njenog dodira. Izgradile su zid od neprobojnog stakla da ih ne pogodi, pa popucaju u sitne i oštre komade tupavog jezika.

Ugušila je poslednje reči da bi ostale zaboravljene u tišini svoje smrti. Stavila im je omču oko vrata i vezala dva čvora, jer bi samo jedan puk’o zbog njihove težine. Neka zauvek ćute.

Zapalila je lomaču i gurnula svoje srce. Pretvorilo se u pepeo koji je posula po zemlji koju gazi i čekala da iz nje iznikne drugo, a onda ga iščupala iz korena. Neka zauvek vene.

Zaspao je te noći dok su petlovi glasno kukurikali (a kokoške zaćutale). Kažem "te noći", jer je njegov dan bio gluv da ih čuje i nije svanuo. Ostao je negde u mraku nedosanjanog sna.

Zaspao je te noći kad se srce umorilo od kucanja i zaustavilo kazaljke na svom satu, onda kad je vreme prestalo da ima vremena da sačeka jutro. Zaspao je te noći u kojoj mu je život umro da bi se on rodio u nekom novom, negde daleko od nemira, na mestu gde bi pronašao mir.

Njeno ime je bilo Ronina, ali su je zvali “kurva”. Viđala sam je kako prosi na ulici. Vukla je prolaznike za rukav kako bi joj udelili, ne novca već parče hleba, da utoli glad. Bila je gladna i sita svega. Lutala je od mesta do mesta, od jednog ćoška do drugog, iz ulice u ulicu, korakom mlade starice, osedele zbog nesrećne mladosti, a kojoj je prerano za radosnu starost. Ipak, bila je lepa, anđeoskog lica, sa dugim plavim loknama koje su skrivale tužne plave oči.

Gore sam.

Sa ove visine se bolje vidi koliko sam nisko. U taj vazdušni prostor ne ulaze oni bez krila feniksa.

Iz dana u dan se penjem niže. Želim da budem još gore, da dotaknem dno svoje visine i saznam šta je ispod moje zemlje sakriveno.

Ovde tajne nemaju grobove. Niko ne može da ih sahrani.

Gore sam.

Još uvek spavam. Sanjam! Pričam sa sobom u sebi. Neko drugi je jutros ustao u meni.

Bože, odvratnog li čoveka. U crnilu mojih misli je našao belo. Šmrče li šmrče. Ako nastavi tako, pretvoriće me u prah.

Dunuće vetar i od mene ni pepeo neće ostati. Jesam li zauvek zaspala, ako on ostane budan?! Ko je ON? I šta hoće od mene?

- Izlazi iz mene!

- Nisam ušao da bih odmah izašao!

- Nego kada?!

- Kada shvatiš razlog mog dolaska.

 - Ko si ti da uznemiravaš moje odaje u glavi?!

- Smisli ko sam.

- Moje misli ne razmišljaju.

Mrak. Nisam želela da upalim svoju svetlost. Prekidač je ostao negde duboko u meni i nisam mogla da ga dohvatim. Svaki pokušaj je propao. Odustala sam, jer je buka u glavi nesnosna.

Čula sam glasove koji govore da postoji samo jedan izlaz. Otvorila sam vrata i pošla u tišinu. Bilo je vreme!

Ulica je pusta i tužna. Zaplače ponekad tako sama želeći da oseti bar jedan korak čoveka, decu u trku ili škripu guma. Da joj neko pregazi asfalt.

Puna je rupa i u sebi i u svojim sećanjima. Trudila se da ih sačuva, ali što vreme više prolazi dolazi zaborav. Gde su ljudi, zapita se...