Bratislav Rosandić

Rođen sam 08.02.1957. u Đurakovcu, malom metohijskom selu, koje je ostavilo dubok trag u mom odrastanju. U porodici prosvetnih radnika rano sam otkrio svet knjige, ali mi je dugo trebalo da u pisanju prepoznam smisao svog života. Mada sam završio višu ekonomsku školu, u duši nikada nisam bio ekonomista. Moja ljubav je pisanje, i to je, danas, jedino u čemu  iskreno uživam. Moj prvi roman, “Lavina sa Prokletija“, objavljen je 2013. godine u izdanju „Književne omladine Srbije“, dok je drugi roman „Duše selice“ u izdanju „Nove Poetike“ objavljen 2015. godine.  

Mislima je zaplovila svečanom dvoranom Starog dvora. Sjaj i raskoš! Skupe, prelepe toalete, koje su nečujno klizile po sjajnom mermeru, svečane oficirske uniforme, njegove bele rukavice, a njene srebrne, do lakata, jer su i njena prelepa haljina, kao i lepeza kojom se nervozno hladila, bile u boji srebra.

Odlomak iz romana: “Lavina sa Prokletija”

Ne mogu te koreni spasiti od zla u sebi, jedno zlo će biti jače od svakog dobra unazad dvesta-trista godina. Zlo se duže pamti!

Zvezdana noć iznad vrelog Majamija terala ga je na razmišljanje. Godine su ga polako stizale, umarale, jednoličan život je u njemu provocirao apatiju, nezadovoljstvo. Od kada su deca otišla iz kuće, samo ga je piskav glas njegove žene podsećao da ne živi sam. Možda mu je baš zbog toga tuđi život zapeo za oko! Otvorio je prozor, udahnuo duboko, i pogledao prelepu kuću u koju se Džon Rid doselio pre par meseci.  Iritirao ga je od prvog dana!  Skupim, brzim kolima, čestim zabavama, i mladim, seksi gošćama slao mu je poruku kako se uživa u životu!

Posebno se nazdravljala smrt Srbima! Tada su se krigle piva ispijale brže i lakše.

Jevrem je skupljenih očiju gledao u lik kojeg su se njegove oči odvikavale petnaest dugih godina. Studije, ilegalni komunistički rad, revolucija, sve je to stalo u petnaest godina Petrovog izgnanstva iz očevog pogleda...

Mungos je zastao, okrenuo se i video da Lela čeka odgovor na pitanje koje je samo naslutio.

Obhrvan mislima, na trenutak sam zalutao, potonuo u vir dubokog sna. Prevario sam noć, pa nisam primetio da je noć prevarila mene, da je voz stigao...

Metohijsko nebo je bilo isto. Opijajuće! Kroz plavo, spušteno nebo probijali su se snežni vrhovi Prokletija.

Kada sam joj prvi put skuvao kafu, prvi put sam je i poljubio.

Pages