Duško Đurđić

Posle njegovog izlaganja, nastavili su sa predlozima, primedbama i dogovaranjem i posle toga krenuli da se pripreme za svoje zadatke koje im je Kargo dao.

I poslednji ton je odsviran…

Toga dana, u zakazano vreme stigli su do restorana gde su upravo ulazili gosti.

Pojavila se suza u oku deda Đuri i nastavio je dalje, ne mogavši više da gleda.

Jedan stanovnik je svaki dan prelazio granicu na svom starom biciklu...

-Imate li nešto da kažete pre nego što objavimo presudu, generale?-reče sudija.

-Da. Želim da kažem da se ne osećam krivim za sve što sam radio za vreme ovog rata. Ja sam vojnik, otkako znam za sebe obučavan sam za to...samo sam radio svoj posao.

-Vaš posao je odneo milione i milione žrtava, da li ste toga svesni? Da li ste svesni koliko patnji je proizveo taj vaš posao i koliko porodica je uništeno?-upita sudija.

Naći ćeš neku devojku sa kojom ćeš sve to imati, porodicu, decu...

-U teškom je stanju, izvinite moramo da požurimo.-

Kada je došla u novu školu sve se promenilo, izgubljena i tužna, počela je naglo da popušta, da gubi volju za životom.

Glavne šokove sam doživljavao u tim malim gradovima u kojima su stanice iste kao i pre tridesetak godina...