Gost portala

Pošto su nam forsirali levu stranu mozga – onu linearnu, koja bifla, ponavlja i reprodukuje, prihvata „istine“ i ne preispituje, krećemo naučeni da je život skup granica o kojima nas niko ništa ne pita. I ako nas neki entuzijastični profesor i gurne izvan njih, to čini oprezno i sa podignutim prstom, u stilu: „ali, bolje nemoj“.

Ivan Rajović - Kulturno-politički slikopis kraljevačkih starosedelaca

Objašnjavao je da današnje vesti koje su najvažnije za medijske kuće su crna hronika. "Kakve god novine da kupiš, često na naslovnoj strani su vesti o ubistvima.", govorio je prilično ogorčenim tonom."Nema časopisa da nema ubistava."

Trajalo je dugo to naše dopisivanje i preraslo je u zbližavanje koje je duboko uticalo na moju dušu. Znao sam da je volim.

Otkad su svi postali pametni, nikom ništa nije jasno. Nemamo težnji, ali smo zato svi uvek pametniji. Znamo mi. Sve je gugljivo i svako je gugljiv. Sumnja se u sve, ponajviše u naučne dokaze i pravopis.

Šta bi ljubitelji pozorišta rekli za ovako ponašanje koje se krije iza svake predstave? Ponašanje koje je za kulturnu ustanovu, nekulturno i ponašanje koje je od strane zakona nazvano mobing.

Do sad sam uglavnom već imala ideju unapred, ali ima nešto što me u poslednje vreme mnogo opterećuje, a to je pitanje dekriminalizacije ili legalizacije kanabisa.

Dan svadbe. Dolaze u restoran divni, mladi i zaljubljeni. Svi mu zavide na divnoj ženici. Sede sa još jednim parom. Zabavljaju se i uživaju. Malo je mizika preglasna, pa moraju da se nadvikuju. U pauzi ulazi jedna žena sa cvećem. On je gleda... Teško mu je.

Ljudi diskriminišu otvorenu tugu, jer ona nije public-proof. Nema potrebni certifikat.

Jelena Vićentić