Ivan Rajović

Rođen 14. septembra 1956. godine u Kraljevu. Piše poeziju, prozu, pesme za decu i bavi se novinarstvom. Pesme su mu prevođene na beloruski, nemački, engleski, kineski i slovenački. Dobitnik je nagrade „Stražilovo” za najbolju pesničku knjigu 1990. godine i Oktobarske nagrade grada Kraljeva. Do sada je objavio:

Knjige poezije:

Psi će vladati svetom (KOS, edicija Pegaz, Beograd, 1982),

Pakt (Narodna biblioteka Kraljevo, 1987),

Muzej voštanih figura („Novo delo”, Beograd, 1988),

Velika predstava („Stražilovo”, Novi Sad, 1990),

Bioskop u provinciji (Književni klub Kraljevo, 1992),

Koketa („Apostrof”, Beograd, 1997),

Pesme („Prosveta”, Beograd, 2001).

Šapat sa ivice sveta( “Alma”, Beograd, 2008)

Knjige za decu:

Strašljivi lisac i druge pesme („Naučna knjiga”, Be-ograd, 1994),

Vitez slinavog nosa („Sfairos”, Beograd, 1997).

Knjige dokumentarističke proze:

Zajedno pred Milutinom („Publik pres”, Kraljevo, 1997),

Četrdeset jedna priča („Ibarske novosti”, Kraljevo, 2001).

Zabeleške iz bezumlja („Hendikep centar” i „Ibarske novosti”, Kraljevo , 2004).

Autor je tekstova za dve pozorišne predstave : THE Kraljevski čabare i Vitez slinavog nosa.

Od prve objavljene knjige 1982. u tada znamenitoj ediciji “„Pegaz” Književne omladine Srbije, Rajović nikada nije prestajao da piše, mada se jedno vreme aktivno bavio i politikom, na samo njemu karakterističan anarhistički način, ne priznajući nikakve lažne autoritetete i ne oduševljavajući se previše ideologijama neprimerenim ovom vremenu i prostoru. Dvadesetak najboljih godina svog života i kreativnog rada Rajović je posvetio rušenju diktatorskog režima i uspostavljanju demokratije u Srbiji. Započeo je i vodio tromesečne proteste u Kraljevu 96-97. godine. Bio je praćen, prisluškivan, premlaćivan, privođen na informativne razgovore. Danas“„uživa” u blagodetima onog za šta se borio, u nemilosti nove vlasti, bez posla, bez stana, bez plate i bez izvesne egzistencije za sebe i svoju porodicu. I dalje se bori za svoje ideje, a svoje veliko životno iskustvo pretače u stihove, kolumne, pesme za decu, pozorišne predstave i druge književne i novinske forme. Živi od pisanja, u provinciji i bez ikakvih privilegija od strane onih koji su, između ostalog, zahvaljujući i njemu došli na vlast, na ivici egzistencije, i sveta, kao i većina građana Srbije.

Hoćemo li krenuti u susretanje svoje sreće ili ćemo čekati da mečka zakuca na naša vrata, dok se mi pakujemo da šibnemo u beli svet, samo od nas zavisi.

Sasvim je blizu trenutak, kako se izbori približavaju, da poput nekih zemalja u kojima postoji kult falusa, ovde bude uspostavljen kult Suficita. A i ovo danas, stvorili su ovakvim kako jeste i njime i dalje upravljaju učesnici nekih prethodnih ratova, to nikako ne bi trebalo smetnuti sa uma, Suficita mi mog.

Proći će još mnogo godina dok svest pojedinca i kolektiva ne dostigne nivo koji će daleko prevazilaziti količinu prostaštva. Dok se to ne dogodi, imaćemo ovo što imamo, a to je narastajuća vojska onih koji se sasvim lagodno osećaju i plivaju kao dresirane smrdibube u akvarijumu prostote.

Sve je više pacijenata koji se u magnovenju grčevito hvataju za tu usranu slamku koju im dobacuje okrutni vlastoljubivi Minhauzen i te kako svestan u kakav se poduhvat upustio.

Danas i ovde postalo je vrlo moderno okititi se nekom titulom, zvanjem, činom ili nekim drugim sertifikatom svoje posebnosti, a nikada nije bilo više neznanja, mamlaza, mediokriteta i surovo sirovog ološa koji je zagospodario funkcijama i svim aktivnostima koje se životom zovu.

„’Ajmo, ručice gore!“ kliktaće opet sa montažnih bina otelovljene nacionalne ikone pred dostojanstveno ukurčenim lokalnim glavonjama i animalnim primitivizmom razgaljene rulje koja peva, peva, peva...

Moglo bi se pretpostaviti da su pisci potpuno zanemarena, izopštena i ruglu izvrgnuta kategorija samozvanih i sebičnih probisveta i parazita zastalih na svom putu u večnost kod „Điha, điha, s čet’ri noge, sve četiri krute...“

Kako čujem, sada se o Kraljevu priča i u Sidneju, Torontu, Karakasu…, zbog semafora, naravno. A građani kao građani, već pišu podneske lokalnim vlastodršcima, u kojima traže da im svečano otvore obore, svinjce, kokošinjce, ambare, poljske klozete….

Priroda ništa lepše nije napravila od žene, kada je prava žena u pitanju, u periodu koji podrazumeva njen aktivan psihofizički život devojke, majke, ljubavnice, negovateljice svog poroda i, prosto rečeno, princip nežnosti, ljubavi, plodnosti i otelotvorenja života. Ali babe…

Kako će dalje biti – videćemo, ali mi se čini da se došlo do tačke kad je trebalo staviti tačku da priča ne bi dobila sasvim drugačiji obrt, što su i sami Amerikanci konačno shvatili.

Pages