Jadranka Bežanović Sovilj

Umorno i nervozno isključi televizor. Nije mogla više da sluša to medijsko, produhovljeno licemerje. Ha, nositi sebe! Pazi, molim te, kako to zvuči iz usta sveže pojebane voditeljke sa precenjenom platom!

Moja vera u ljude je jaka, jer volim čoveka, baš kao što volim i sebe, kao i to da svima pa i sebi praštam. Negde se u tom samovoljenju spozna prava ljubav.

Gledaš svet tim prelepim, unutrašnjim očima, a to je dar. Povređivaće te drugi, gaziće te slabiji, ali ne daj se, budi to što jesi, najnežnija umetnička duša koju sam do sada sreo.

Zato, opušteno dragi svete jer će i dalje biti onih koji imaju više sreće, onih koji više pate, onih koji znaju, onih koji ne znaju, onih koji veruju i onih koji ne veruju...

“Ne možeš toga da se setiš, jer ćeš tek živeti taj život, život te male devojčice. Toliko mogu da ti kažem. Uskoro krećemo!”

„Biće sve u redu...u stvari, uvek je sve u savršenom redu. Teško ti je to shvatiti sada, ali veruj mi, doći će i taj trenutak...ne brini, sve je kako mora biti!“

Previše je srušenih kula u pesku, jer kada ih talas na obali voljenog mora zagrli i pretvori u novu glatku površinu nije isto kao kada ljudsko biće namerno sruši izgrađeno. Talas je neminovnost, a ljudski čin je bahatost.

Dobro, zima ima svoju lepotu. Ali, ni beli sneg nije uvek beo, a izraz “zimske radosti”, uopšte mi nije jasan. Jedino me očarava ogromno, noćno nebo, sa sjajem bezbroj zvezda koje asociraju na dom i toplinu, neki i poznat i nepoznat svet za kojim stalno čeznem.

Otišao je jednog maglovitog jutra. Na mestu gde su boravili neko je našao potkovicu. Bila sam ubeđena da ju je Dženan meni ostavio.

"...ne pravi se luda! Mi svi volimo, ali ne kao ljudi! I to dobro znaš! Mi se ne vezujemo kao ljudi: čvorovima, omčama, udicama, uzicama svakojakih osećanja, ili lažnom sigurnošću da nekoga posedujemo..."