Jadranka Bežanović Sovilj

“Izvini, ja nikada nisam ovako iskreno i glasno pričao, malo me je sramota, ali se nadam da ću uraditi pravu stvar.

Prvo i osnovno: volim te beskrajno, neopisivo, uvek i zauvek. Da, baš tebe!

„Hajde dođi! Lezi mi na grudi! Tako!“

Počeo bi da je miluje prvo po glavi, usporenim pokretom, najnežnije, a onda bi kao naučni stručnjak u Institutu za maženje, vrlo temeljno, milovao njena leđa, pršljen po pršljen, pa malo levo, pa malo desno, pa bi donji deo leđa šljapnuo par puta, tek da zna ko je ovde gazda. Ona bi povremeno podizala glavu, sva važna, sva treperava od uživanja, piljila bi neko vreme u njega sa poluotvorenim očima, dakle, obožavala je tog čoveka.

Devojka duboko udahnu. Podiže glavu ka suncu i nasmeja se. Bio je to jedan od onih dana kada je obuzme sreća bez nekog vidljivog razloga. Na klupi, pored nje je sedeo njen dragi, njena najveća ljubav, jedina.

" Ups! Pogreših...", prvo glasno, pa tiše progovori.

" Nadam se da nije tako strašno!", reče drugi.

"Tako je - kako je! Ne mogu sada ništa da promenim. Na kraju, prihvatiće to kao sudbinu!"

"Da, baš! Ali, da li Ti možeš, uopšte, da pogrešiš?"

"Ne znam, nema ko to da mi kaže!", obojica prasnuše u smeh.

"Kažem ti, zbog vere u mene, neće posumnjati u neminovnost datih okolnosti!"

Došla je ni od kuda. Uhvatila me za ruku, malo je povukla ka sebi, ne bih li obratila pažnju na nju i dok me je posmatrala zelenkasto-braon očima, ne znam zašto, rekoh:

"Ne brini i smrt je život!"

"Da, ja to znam! Umrla mi je lutka jedne zimske večeri. Bila sam tužna, plakala sam tražeći utehu u zagrljaju moje prijateljice Trešnje. Ona mi je sve objasnila. Sada i uvek i zauvek znam da je ljubav uteha."

“I? Šta kažeš? Nema smisla?”

“Nema…”, reče čovek ravnodušno.

“Kao da je živeti uzaludno?”,razočarano će drugi, sasu čašicu ljute rakije pa nastavi, ”Sad’ ću ti kažem istinu!”, dok mu se lice grčilo i crvenelo od dobre rakije panično je razmišljao šta da odgovori nesrećnom kumu.

Ja uvek ustajem rano. Navika. I svaki dan isto. Ne radim nigde, mislim, radila sam, ali sam ostala bez tog “sigurnog“ posla još pre petnaest godina.

Kako živim? Ne znam šta da ti kažem. Zajebano. Ne, nemam dece, u stvari imam, šta pričam, nego ih nisam videla nekoliko godina, pa, zaboravim da ih imam. A šta znači imati nekoga, reci ti meni? Biti zbrinut i siguran, a ovamo ti dušu uzme! Ne, nisu me tražili, a i da me traže ne bi me našli. Ma, bre, ne razmišljam o njima, neka im je sa srećom tamo negde!

Oduvek je na ženskom telu najviše voleo grudi. Kao odrastao muškarac naučio je da skriva taj svoj najjači skener ženskog  tela. Bio je dovoljan jedan pogled i sve bi znao o ženi, naravno ono što je njega interesovalo. Aha, male, čvrste, da, ali, ne, nisu prirodne, onda velike, kruškaste, pa, male, mlitave, pa, veće, pa, srednje, pa, prevelike do pupka i tako redom, koliko žena toliko i raznih oblika i veličina, toliko i karaktera, različitih sudbina.

Sunce moje lepo! Opet, oda jesenjem suncu! Steglo mi se srce, učvoruje se, a to mi nekako nije svojstveno. Meditiram u prepunom autobusu, trudeći se da gledam kroz siva lica saputnika. I ti si siva Jadranka, postaješ siva, neizbrisiva masa nečega. Dobro je da bar nisam braon masa nečega, znala bih da to nazovem nekim drugačijim imenom. Dani mi prolaze kao petnaestominutni kontrolni u osnovnoj školi. Prvo strah zbog najave, onda opuštenost zbog navike. I tako život pucketa pod mojim nogama. Zašto sam dozvolila da tuđe sudbine utiču na moje dobro raspoloženje?