Jasna Rakićević

Lagano korača, razmišljajući o tome kako grad, poput ljudskog bića, sakuplja svoje sklonosti, apetite i strahove, raste i sazreva. Gleda kako konci aluzije prodiru u svest, pritom težeći da deliće harmonije uzdigne do tačke na kojoj može živeti.

Stvar je u tome što smo bili u jednoj istoj metafizičkoj kugli, koja nije bila oivičena granicama, već je gutala sve ostale dimenzije koje bi se pojavile u međuvremenu...

Vreme za trenutak stane. Duh iz tebe izleće, čupajući se iz tela i krikom posvećujući bezdno vazduha.

Sve se vraća na svoj početak. Živi pokušavaju da izađu na onu stranu života, mrtve on podseća na ovaj.

Čitaj Puškina. Razmišljaj. Sanjaj. Ćuti, al' u sebi ispevaj pesmu Hiperionu.

Razumem da godinama trujem svoje misli, bežeći u san, veštački praveći od slobode iluziju i od iluzije slobodu.

Rastvorio je sebe u maloj brvnari i hlebu sa crnih dlanova.

Svirao si joj na trepavici, sećaš se? Bio si blizu i bio si bluz.

Vi znate šta je pleonazam, zar ne, vizuelne slike?

Iz sna nastala je ta stvarnost, preselila se iznenada, otvarajući noć, šireći neonsku, mlečnu svetlost sobe u svim pravcima.

Hajde da fabrikujemo stvarnost.

Možda da racionalizujemo svoja osećanja?

Ili da konačno sredimo draftove svojih života?!

Gledamo nesavršenim vidom, kao što stranim rečima koje koristimo govorimo čudnim jezikom. Niko nas ne razume. Niko nas ne oslobađa. Niko nas nema.

Pages