Jovana Nikolić

Nisu pričali o običnim stvarima, interesovanjima, muzici, knjigama...ne, pričali su o oblacima, o bogu, o duhovima koji su živeli na zemlji zajedno sa ljudima, a da ljudi to nisu ni znali. Voleli su iste stvari, verovali su istim pričama, disali u istom ritmu i ćutali u isti glas.

Na drugoj strani, Bogovi, ostavši bez žena, bili su prinuđeni da se snalaze. Takođe su za sluge uzimali obične ljude isključivo ženskog pola, dok su muškarci ostajali da žive na zemlji sa svim mogućim i nemogućim pravima koje jedno društvo može da da.

Zašto je ne mogu skinuti, ili makar novu nekako naći ili napraviti, sve jedno. Zašto? Ponekad je nepodnošljivo zagušljiva. Čini mi se da oni ljudi nisu okovani ničim, da idu gde žele, da se smeju stalno i da se pomeraju kako im telo govori.

Čak i kada bi decu rode donosile, siguran sam da ih ne bi donele bilo gde. Tražile bi mesto gde stanuje ljubav. Život se ne pravi biologijom. To je samo tehnički deo.

Njen cilj bio je taj osećaj. Saznanje duboko ukorenjeno u svakoj pori, da može da pokida konce i lance kojima su je pokretali stvoritelji na pozornici života. Sama činjenica da nije vezana već je bila sasvim dovoljna da počne da miriše vazduh.

Vukla je Luna svoju umršenu kosu i razbijene udove po prašini koja se mešala sa suzama. Još jedna bitka je okončana. Štitovi iskrivljeni, telo ranjeno, duša još pokušava da diše. Od svite saboraca nije ostalo ništa. Svi su pali.

Čovek se rađa da bi umirao i umire da bi se rađao. Smisao je put, ne odredište. Dok putuje živ je, dok pada ustajaće, dok umire rađaće se. To je savršenstvo.

Osećala se posebno, važno, uzvišeno. Sretala je likove koji su bili i ljud i iživotinje i pomešani i jedni i drugi. Sretala je drveće koje govori I cvećekoje se smeje. Pričala je sa suncem i sa vetrom.

S vremena na vreme ipak, našla bi se neka bezosećajna žena koja bi verovatno pod silinom bola savijenog tela, trgla svoju kutiju i za tren oka, ispravljena, pretrčala polje, dok se ne bi izgubio i poslednji leteći pramen kose na horizontu. Niko nije znao gde su te žene odlazile.

Kiša je pretila da poplavi malenu kuću na kraju preduge ulice. Padala je danima. Prebacivanja, nerazumevanje, propuštene prilike, istorija koja je isukala mačeve i pobunom rešila da promeni samu sebe.