Jovana Nikolić

Ma, zezam se ja sa tobom, dobro sam. Imam svoj dinar, ne zavisim ni od koga, imamo svoju gajbu, ne delim je ni sa kim, dobro je, ne žalim se.

Na krovu susedne kuće stajalo je gnezdo. I dalje puno, iako su sve selice već otišle.

Međutim, ne postoji dokaz da je moj klijent uopšte dodirnuo preminulu pacijentkinju...

Roditelji pokojne Jane Janković, koja je dana tog i tog, preminula na operacionom stolu sale za hitnu medicinsku pomoć, a pod dirigentskom palicom prisutnog Marka Markovića...

Predano, zamišljeno, odgovorno.

Otvorenih usta, spremna da pita još hiljadu pitanja, Jana je zanemela i ostala zamrznuta u tom položaju.

Gledajte me, stojim pred vama da prospete na mene sve šablone i kalupe, da me kamenujete svim svojim pamučnim lekcijama o dobroti, o stubovima, o žrtvama.

Kada se jednom i udamo, kreće razrada dugo planiranog života. Kada se doručkuje, ruča i večera; kada se i po kom rasporedu kupa; gde stoje gaće, a gde čarape.

Znao je da taj dan mora doći. Vojin je od svoje dvanaeste godine na ulici. Roditelji su ga ostavili pred vratima doma još kao bebu i kako je kasnije saznao, otišli da putuju svetom, što im je oduvek bio san. Njegov san još nisu stigli da odsanjaju, pa nisu ni mogli da se bave njime. Dva puta je bežao iz doma i na kraju su digli ruke od toga da ga vrate. Saga o uličnom životu mladog, a veoma inteligentnog deteta, priča je sama za sebe. Ono što će se kasnije destiti, daće ključni pečat čitavom njegovom životu.

Ti si, čoveče, deo uređenog sistema, stani u red zato, i čekaj svoj red. Ne viči, ne buni se.