Nataša Jelenić

Rođena u prošlom veku, '77. godine. Kao Sosa. 18 godina kasnije opanak se zalepio za asfalt, beogradski. Novinar,prevodilac, glumica. Lepo zvuči. Vajda-lalinska. Slobodni umetnik i na određeno, ma šta to značilo, zaposleni profesor engleskog jezika. Zdrava, jedra, vična na pretke-gardiste Josifa Franje cara. Nisam komunikativna, ne volim timski rad, nisam vođa tima, nisam sposobna za rad pod stresom, ne čekam jedva da doprinesem radu bilo koje kompanije. Srećna sam. To jesam.

Sećanja su navirala. Nikada neću zaboraviti kako me je još kao trogodišnju devojčicu vucarala po barovima u kojima je pevala kantri muziku. Da, moja majka.

Sve dobro u sebi što nosim, sve je to ona isplela... I ljubav prema ljudima, oprezna i ljubav prema prirodi, neobuzdana i ljubav prema knjigama... Shvatila sam da je ona u stvari moja mama. Sa sedom perikom.

Uspaničila sam se pri pomisli da neću imati ni jednu jedinu ideju kako da započnem knjigu... Moj život nudio je tri reda... Društvo u kom se krećem gomila je filozofa koja citira život umesto da ga živi.

Piši mi. Kad stigneš.

Meni na jezik sve teško dolazi. Nemam znanje. Imam samo iskustvo u učenju. I osećaj. I, hvala Bogu, jezik. Zato “lančano” radim na sebi, kad ne radim za druge.