Olga Tomović

Marija Ilić je prvenstveno dizajner i karikaturista. Takođe, ona slika akvarele živih boja kojima ukrašava srca posmatrača. Rođena je 1970. Godine u Nišu gde je ostala da živi i radi. Marijinu umetnost odlikuje vedrina, jer sve što njena četka dotakne dobije novo odelo od paunovog perja. Sama za sebe kaže da je veliki optimista po pitanjima života, a da na nedaće i zlu sreću odgovara sjajem u očima.

Ja sam noćni leptir. Ja sam davno zaboravljena vila, nestala iz sećanja, nestala iz priča, a opet postojim i postojaću dok je vremena.

Saša Micić Monegorijas - Knez Mihajlova, prekoputa Kolarca.

Tako je on porastao i od malog smrada postao veliki smrad sa malom zlom dušom koja želi da poseduje, a posedovao je sve, osim prave lepote.

Večeri su joj se stapale sa srcem. Onako premorena od truda da preživi dan, sa sutonom skidala bi osmeh i bacala ga u sledeću noćnu moru.

Donela je, nesretnica, još jedan sajam knjiga i sezonu premijera i sezonu salona i sezonu kulturnih ropaca koji dolaze uz jake istočnjačke ritmove, jake istočnjačke mirise i sanduk od prirodnog drveta posečenog iz novih nacionalnih parkova, ograđenih, uređenih, naplaćenih, pa pretplaćenih (za lokalno stanovništvo).

Ana se ne plaši reakcija, naprotiv, ona provocira reakciju posmatrača u nadi da će maker na taj način ovaj otkriti pravo lica iza svoje maske, jer u sadašnjosti maska je imperativ, čovek bez maske je go i u nemilosti socolioških, kulturnih i političkih postulata.

Pa, ko sam bre ja?! Nisam čovek, nisam niko i ništa, a pišem i to loše. Pevam, doduše sve ređe, umela sam da sviram, ne tako dobro, ne virtuozno, dovoljno ugodno za neka uha.

Tog jutra majka je ustala prva, hodala je gore-dole po obodima bašte kao da će svojim nervoznim koracima osušiti glavice bele rade koje su se preko noći otvorile na travnjaku.

Pevala je o ljubavi u vetar, u vacuum između njega i svetlosti. Pesmom je pravila most od suza i sunca, pesmom mu je pokazivala put nazad...