Vladimir Radovanović

Ne reči, ne pokreti, misli, nevidljive, vrele, pune zlobe, bilo kakve, samo da su misli. One kao magnet, privlače odbeglo, ludo, divlje, sve i svakako. Misli. Oslobođene, besposlene, odlutale, umorne...

Uvek su me vodile po razvalinama, kroz mračne ulice, u najdublje iskopane tunele, u podrume iz kojih se nije nazirala svetlost. Oduvek sam ih voleo, priželjkivao, tragao za njima i uvek dolazile su slike misli iznenada, lovile me nespremnog, zbunjenog. I zaustio bih, i dobijao bih odgovor – „ Tražio si nas, tu smo...“

-----------------------

Beznađe, očaj...koje još reči mogu, a ima ih previše, opisati stanje nemoći. I tada, pohrlimo sebi u tami sobe, u skrivanju, u bekstvima ili poželimo sličnog. Da upućujemo iznova reči, da opisujemo stanje bedačenja koje traje i kome se ne vidi kraj.

 Jutro me je zateklo tužnog, očajnog.

„Nisi mi poželeo laku noć. Nije lepo... Ja imam skriven život, otvorila sam ti vrata taman koliko je potrebno da ne pređemo granicu ... „

„Oprosti. Ne mogu da kontrolišem sebe. Tražim meru odnosa postojanja. Želim da pokažem da... „

„U redu je. Imam puno obaveza, rad sa ljudima. Znam da bi želeo da ti pišem  o ..., ali to traži vreme. A ti si ozbiljan, dubok, to traži pažnju. Tu sam, nikuda neću otići....“

..................

Dođe vreme, kada jednostavno moraš biti sam. Jasno povučenom nevidljivom granicom, odvojiš se od sveta i luduješ, sanjariš, bilo šta. Ali sam. Osećao sam potpuno zasićenje svetom i sobom u njemu. Ponavljalo se sve, isti ljudi, isti razgovori, jedan dan mogao bi ko zna koliko puta biti preslikan, ponovljen.

„Sa tobom nešto nije u redu ?“ iznenada, hladno i meočekivano gledajući u čašu mi je rekao. Petar, poznanik iz kafića drug po čaši i bekrajnim praznim razgovorima. Retkim ali uvek sadržajnim.

Zbunjeno pogledao sam njegovo smireno lice i potražio pogled okrenut od mene.Prva pomisao je da jebote, svako ko se zadrži sat vremena sa mnom u društvu pročita ... Izraze lica, nervozne pokrete. Ako malo zagleda se u mutni, pijani pogle nasluti proble ili...

Čega se sećam? Šta pamtim iz vremena kada sam bio prepun snage... Samo sranja, gomile sranja koje se iz dana u dan uvećavalo, postajalo nesnosno. Tamo negde je rat, tu blizu, ako napregneš uši možda možeš čuti granate, pucnje. Ako razbistriš pijani pogled, šta ćeš videti , leševe, kolone ljudi koje beže, tamo ili ovamo...

Da, ta zgrada, ona je tu od kada pamtim. Kako je nema, kako mogu da mi kažu da nikada nije postojala? Ona, i one dve koje su stajale sa strane, levo i desno. Ne može da je nema i još da mi govore uz pokrete ruku da ja...

Svakog dana ne baš, ali jednom sedmično proklizim pored nje, ne moram ni da se okrenem da pogledam je, njen miris osetim i znam da je tu. I pretvaraju me u ludog,  smeju se iza leđa. I ponižen, ismejan pobegnem najdalje.

Vreli, umorni dani. Nije mi bilo ni do sebe, a tek do ostatka postojanja koje me okružuje, baš ni najmanje. Sklanjao sam se sa prvom vrelinom. U skrivanju tražio sam nešto, nešto što ću činiti, bilo šta iole smisleno, samo da nisam predmet, oblik, uspavano telo koje ponavlja rutinu iz dana u dan. Ustaje, odlazi, vraća se, leži, spava, ne postoji.

Dаni? Vrеmе! Skоrо zаbоrаvlјеni dаni, pоrоčni, prаzni, pоnеkаd divlјi. I vrеmе bеz mnоgо rаzmišlјаnjа, vrеmе kоје sе svоdilо nа trоšеnjе vrеmеnа. Nе zmаm pо čеmu bih pаmtiо tо vrеmе. Zbilја, ništа vаžnо, znаčајnо, ništа suštinski vаžnо, а vrеmе nоsilо је miris nеsrеćе. Kоgа је brigа. Мlаd, nеpоtrоšеnе snаgе, vulkаnskih strаsti. Sеćаm sе. Dа, sеćаm sе sа sеtоm, prеzirоm, sа tugоm, gаđеnjеm, pоmеšаnа оsеćаnjа.

Smrdеlо је u vаzduhu... Nа ustајаlоst, nа prеdаh, krаtki privid izmеđu nеsrеćа. Маlо оdvеzаnоg lаncа, prividа živоtа. I pоdsеćаlо mе nа vеć viđеnо, nа pоnоvlјеnu igru, sа rоkоm trајаnjа i ...

Мirisао sаm nа gnеv, аlkоhоl, nа јеftinu trаvu, mirisао sаm nа privid mirisао sаm i izglеdао kао gоmilа mеni sličnih, kоја uzаludnо trоši vrеmе, živоt. Ništа vаžnо sе niје dоgаđаlо u mојеm usrаnоm živоtu, misliо sаm i vеrоvао dа tаkо је, аli... Iz nоći u nоć dеšаvаlо sе nеštо... Štо ćе mi zаuvеk biti nејаsnо...