Vladimir Radovanović

Gusti sneg, rani mrak i svesnost besmislenosti... Nataložene mračne slike, i telo prekriveno u skrivenosti od mučnog i tegobnog trenutka. Samo još jedan dan kroz koji se treba provući, utonuti u rani san... Jabučica u grlu koja pulsira besno, razarajuće... Bespomoćnost besa u laži i prevari...

Martin i nepostojeće postojanje, on i praznina zaključane ispunjenosti... On i nemogućnost nestajanja, on i nepostojeći krajnji cilj. Samo prazno i prevrtljivo, teško i gađenjem začinjeno postojanje.

„Mrzim kraj dana. Ne, mrzim gašenje svetlosti... Da, ne volim početak večeri!“, gledajući u časovnik prekriven mrakom, kao da se obraća njemu izgovorio je Martin, spremajući se da sledećom rečenicom potvrdi, obrazloži, „Da veče.“, kao za sebe, sklanjajući pogled, "Noć je krajnje stanje, potvrda. A ovo, posebno u kratkim danima, ovo je... Dokaz da još jedno hodanje, skupljanje makar i blede svetlosti je završeno. Ugašeno i izbrisano postojanje koje se neće ponoviti i... Bože, opet, iznova u svakom danu razbijam glavu i mučim sebe, a ...

Neprimetan, tih i uvek ljubazan, kao senka sa osmehom. On, niko se ne seća imena, u sklanjanju i nesmetanju, dolazio bi, odlazio... Izmicao da neko, bilo ko, ne bi ostio njegovo postojanje. Retko ko da je pamtio izgled lica, boju očiju, neko posebno, karakteristično obeležje, znak koji bi se urezao u pogled.

Kraj njega, prolazile su umorne, znatiželjne praznine, koje bi promrmljale pozdrav i nešto nalik pozdravu. Dovoljno je, on ne traži više i ...

Brzo, grubo i prepun nadirućeg stanja najnižeg, grabio je u vrtlog . Sa "opravdanjem“ da zlo ubija zlo, iz očiju prepunih gađenja, upijao je senku, najmoćniju senku, oličenje svega što u njegovom pogledu ima jednu reč-mržnja. Odbacivao je sve blede senke, nedostojne osvete, razbacao je nepokretom i nedodirom sve prazno, izbledelo. Podizao se od tla, kružio i... Pao je, ležao je na...nije pronašao, samo se istopio, ugasio, postao je još jedan prividni trenutak... U iščekivanju, u gašenju, do novog hoda...

Da li je postojalo pre ? Vreme iza okrenutih leđa, vreme koje je odbačeno jednom i zauvek. Da li je postojao on ? Besan, otužno ljutit i bremenito nemoćan. Mašući rukama nekontrolisano i nervozno, sa besom za juriš na vojsku iluzija koja se skrivala iza magle, nemoćan da dobaci kamen pomisli koji će pogoditi nakazu što štrči. Unakaziti mu odvratni izraz usana, koji nije smeh ni tuga, nešto što liči na iskeženost.

On! Sam, ostavljen od sebe i prepušten stihiji...

Poslednja kap ledenog znoja slila se na nosa... Zasmetala je i probudila oko u snu. I uho je bilo spremno da sasluša poslednjih nekoliko rečenica.

Jedno mučno i teško putovanje, sasvim brzo i lako se privodilo kraju. Skoro sa zadovoljstvom odstupanja. Sasvim mirno i lako ni nalik poslednjim skrivenim putovanjima. Tek tako ? Sasvim uobičajeno i bez bola. Kraj u tišini, daleko od pogleda, skriveno u poslednjoj misli.

Bekstvo, mrak, dan koji nije želeo. Niz okovanih, ponovljenih dana, skriven iza oklopa svetla. Topio se u znoju besa, gađenja i mržnje. Živeo je tako. Izborom dobrovoljnog bekstva. Živeo je sa protraćenim mislima, iscurelim vremenom i iščekivanjem, da jednom sve završi se. Svet u kome je pronalazio retke radosti, zaključao je pred vratima kaveza dobrovoljno izabranog.

Nаtаlоžеnа mаglа zаmutilа је pоglеd dаlје. Маrtinоv uspоrеni hоd kао znаk dа nаdа оdlаžе bеsmislеnоst, iščеkuје. U čudnој nоći, mаštа i snоvi nisu mu dоnоsili imаginаrnе оblаkе, prеkrivеnа јаtа pticа u niskоm lеtu, svе žеlје i utvаrе bеkstvа. Моst, nеvidlјiv i privlаčаn, uskе uličicе, nаzirаnjе nеvidlјivоg i čеžnjivоg... Моst, lеpi simbоl, mоst, sјај u pоglеdu, šum skrivеnе rеkе pоd njim u uhu.

Оdbаčеnа i nеdоvоlјnо vоlјеnа, tužnа i nа grаnici pоstојаnjа... Živеlа је u pоkоpаnim i hlаdnim uspоmеnаmа, u zаbоrаvlјеnоm sеćаnju, оtrgnutоm, ugаšеnоm nеžеlјоm i plеsоm crnе sеnkе, sаputnikа svih. Skrivајući nаbuјаlо nеzаdоvоlјstvо, hоdаlа је krоz vrеmе оmеđеnо kаvеzоm, nе оbičnim, ukrаšеnim kаvеzоm u kоmе је uvеk nа krајu dоlаzilа dо trоnа. Prаznоg i usаmlјеnоg, nеpоtpunоg, hlаdnо prаznоg i оdbiјајućеg. Sаnjаlа је skrivеnо, nа mаhоvе, nа pоkidаnе pоkrеtnе slikе. Sаnjаlа ih је čеšćе, strаsniје, višе niје žеlеlа iluziје, žеlеlа је...

Bio je mesec...nije se sećao. Bilo je jutro, nije znao koje. Prijatna zamračenost sobe, neuobičajena tišina i skladni mir budili su ga. Odmoran, naspavan, hitro je ustao i po poznatom planu, tiho, ne budeći tišinu, obavljao je uobičajenost. Jednu po jednu, nije znao koje su i kojoj nameni služe, ali znao je da to nešto, pokreti i radnje, imaju svoju namenu, predvidljivost. Nije mučio misli, prolazio je kraj njih i obavljao je sve potrebno.