Zoran Petković

Ženske draži razigrane u ritmu sambe, raskošna lepotica koja, preko gole kože, nosi samo farbu u nijansama svoje zastave… Prizor iz video klipa koji mi je drugar poslao za podgrevanje navijačkih strasti pred utakmicu sa Brazilom naprasno je otvorio pitanje: Da li su nacionalni simboli preko onih erotskih, degradacija države ili njeno oplemenjivanje? Tim pre što su tange, a ne žuto-plavo-zelena zastava, globalno prepoznatljivi simbol Brazila?

- Ajmo, deco, kako se na engleskom kaže „zvezda“?
- Star!
- Odlično! A kako se kaže „mala zvezda“?
- Mini-star!
- Ne, deco, kaže se – starleta…

Kada se, posle šestomesečnog krčkanja u inkubatoru „udaranja čežnje“, najzad ispilila nova vlada Srbije, prva reakcija svakog iole normalnog građanina bila bi:

- Čekaj, pa zar smo za ovo glasali?! I čekali pola godine?!

Lelek Velikog Vođe da ćemo „imati klackalicu, nekad će da budu sankcije prema Rusiji, a nekad Kosovo i Metohija“ zamagljuje bitnu stvar: Mali Alek, njegovo drugo ja, obožava klackalice! I ljuljaške, naravno, ukoliko nisu pravljene od konopčeta vezanog za luster. Jer držanje naroda u neizvesnosti, klackanje države na trusnom području gde se sudaraju tektonske ploče globalne politike, upravo je recept za doživotni vladarski status.

Teška srca, moram da priznam: u prethodnom tekstu napravio sam ozbiljnu grešku! Ne, nije tačno da majstori ovdašnje političke kuhinje ne mogu da uvale svojim mušterijama nejestive specijalitete! Možda čokoladne mrvice preko demagoških fekalija ne mogu da suzbiju smrad višegodišnje folirancije, međutim, postoji drevna tehnika koja garantuje da će servirana gadost završiti u ustima (dakle, i u glavi) biračkog tela.

- Od govana pita ne biva - veli drevna mudrost. Bilo da je u pitanju turski gurmanluk na bazi inata ili žalosni pokušaj loše kuvarice, svi znamo rezulat: pomenuta reciklaža hrane završila je kao poslovica, nikako kao poslastica. I ma koliko ovdašnji majstori političke kuhinje trenirali narod da guta sve i svašta, postoji neka granica kada smrad servirane gluposti nadjača svaki preliv čokoladnih mrvica propagande.

A sada, dragi gledaoci, A(psolutni) V(lasnik) naše države obaviće izvlačenje… I, evo, novi Premijer biće… samo trenutak… ah, pa naravno – Ana Brnabić! Srećnim dobitnicima i glasačima SNS-a čestitamo, a ostalima, više sreće u nekom od narednih izvlačenja.

Eh, kako je politika prosta stvar… Ljudi koji u životu nisu ništa drugo radili osim pljuckanja u mikrofone možda se ne razumeju baš u struku sa svojih diploma, ali se zato razumeju savršeno u mentalitet ljudi kojima manipulišu. U trenutku dok se Srbija klacka između traktora na severu i tenkova ka jugu, naprasno naš najveći problem postade nekakva „Parada ponosa“, ili, da prostiš, „Prajd“.

Mada je očigledno, mnogi to ne vide: svetla budućnost dugotrajno uperena u lice naroda izaziva ozbiljne oblike slepila. Naravno, tako zaslepljenom narodu svaki slepac lako postaje vođa. A ako pri tom na svoj beli štap stavi još i borbeni barjak, i ako busanjem u grudi pretvori svoj sisonosni deo tela u ratnički bubanj, kolona sledbenika mu ne gine.

Događaj 1.
1532. Sulejman Veličanstveni je raspisao izbore za prvu zvezdu svoga harema. Hurem, najambicioznija kandidatkinja je pala na kolena, razdrljila bujne grudi i povikala:
– O, svemoćni moj gospodaru, mada me je jedan od najlepših pripadnika tvoje janičarske garde gledao baš, baš pohotno, ja sam odolela iskušenju, ostala suvih dimija i svojom bezgraničnom vernošću zaslužila pobedničku titulu!

Hirurg operiše, zidar zida, pekar pravi hleb... A šta radi političar? Pogotovu, ako znamo da je školsku klupu zamenio skupštinskom, da u životu nema 5 minuta prakse ni iz menjanja gumice na slavini, a da je do doktorske diplome došao preko partijske knjižice?

U nekoj verziji „Kefalice“ (za punoletnu decu sa biračkim pravom) odgovor bi bio prost: „Političar je čika koji lepo priča da bi još lepše živeo“. Jedina aktivnost kojom obezbeđuje višegodišnje hranjenje sujete (a, bogami, i škembeta) je – pljuvanje u mikrofon!