Černogeorgijanci od Retardije

Iza sedam mora i sedam planina, ne baš tako davno, nalazila se jedna kraljevina. Tustoslavija.  I bila je sve ono što je dinastija Černogeorgijanaca, koja je njome vladala, želela. Dovoljno velika, dovoljno raznovrsna i dovoljno blizu tadašnjim najnaprednijim kraljevinama, tako da je i zavist suseda izazivala i kako je to tada bio red, dinastije širom kontinenta su se orođavale, svak' je svakom za tih 40-ak godina njihove vladavine postao rod i svi su se uglavnom lepo slagali.

Onda se sve za kratko vreme izokrenulo i jedan moćni tiranin sa severa poče da porobljava jednu po jednu zemlju, sve dok nije osvojio skoro čitav kontinent. Kad je na red došla Tustoslavija, svi članovi Černogeorgijanske porodice se natovariše svim zlatom iz svih trezora glavnog grada Šarenvila, potrpaše u avione, pa zbrisaše u rođačko okrilje jedne od retkih neporobljenih kraljevina.

Prošlo je tako oko pola veka... Tustoslavijom su se menjali vladari-tirani, usitnjavali su se prohtevi i posedi, bilo je i ratova, sve dok je nisu isparčali na nekadašnje provincije. Nastale su nove banana-republike i skoro nikom nije padalo na pamet da treba vraćati nekadašnje kraljeve. Osim u Retardiji, iz koje i potiču Černogeorgijanci. Njima, iskreno, do postojbine Retardije i nije baš bilo preterano ni stalo... Para su odneli dovoljno, rođaci im u dijaspori pomogli da se snađu i zauzmu ničim zaslužene pozicije. Tustoslavija ili Retardija su samo bile teme za naklapanja o patriotizmu i nostalgiji na dvorskim druženjima. Ali, neki Retardijanski intelektualci su smislili da je pravi put u budućnost u stvari vraćanje u prošlost. Oformiše grupe za podršku, pisaše peticije za vraćanje dinastije na čelo države, obećaše im vraćanje prestola i svega njihovog (od pre bežanije), izmeniše više ustavnih zakona i... Dođe i taj dan, dan njihovog dolaska (glupo je reći povratka, jer u Retardiji nikad nisu ni bili).

Na Šarenvilski aerodrom je sleteo avion sa NjKV Blentanderom Černogeorgijancem i njegovom suprugom Koristinom. Ona nije NjKV jer nije aristokratkinja, obična je žena, građanka iz dobrostojeće familije, što je Blentanderu koji je potomak aristokratske dinastije od 40-ak godina, sasvim ok.

U odboru za doček se istakao priznati Retardijanski spisatelj, intelektualac i pretendent na predsedničko mesto. Održao je dirljiv govor, čak je doneo i pleh sa tek izniklom travom da NjKV poljubi grudu predaka umesto betona aerodromske piste. A pogaču, so, kandilanje i alelujanje su obezbedili pripadnici već povampirene većinske religijske zajednice RPC. NjKV je pokušao da održi zahvalni govor, ali pošto mu je Retardijski jezik potpuno nepoznat ispao je malo smešan.

Od tada oni žive u Šarenvilskom dvoru i to zadovoljstvo da ih imaju, plaćaju svi građani Retardije. Plaćaju oni i održavanje, komunalije, uređenje i još po nešto. Bitno im je da su tu, da statiraju u kukuruzu, da ne moraju ništa da rade, samo da ih imaju...

Pa nek' košta kol'ko košta. U međuvremenu Blentander i Koristina diškaju, uživaju u širokogrudosti i kratkoj pameti Retardijanaca i ni malo ih ne tangira što retardijanski jezik bolje od njih govori svaki strani dipolomata na službi u Šarenvilu.

A presto? Kome još to treba... pored svega.

Nenad Marinković