Jedem i slikom to dokazujem

Jedemo mi svakog dana, ali nisam do skoro imala slike da to i dokažem. Ne zato što nisam imala čime da uslikam, nego nije mi se dalo nikako! Postavim sto, a onda vidim da je na jednom mestu stolnjak malkice fleknut, od juče. Pomerim tanjir, onda nije simetrija dobra, a i nisam jelo servirala u činiji od Rozentala ( nemam to...), nego u šerpi u kojoj sam kuvala, malo mi je odozdo uhvatilo sa ringle... Ne ide! Ajd, prespem u činiju, nije Rozental, nego neki domaći porcelan, neće se videti, pomislim, kad ono! Ova rezolucija na aparatima prodire kao rengen, opet nešto naruši idealni sklad.

Odustanem, za taj dan, pa ajd, sutra. Moram da stavim slike, nema smisla, svi će moji prijatelji pomisliti da mi ili ne jedemo ili nemamo šta da jedemo. Bruka! Sutradan, osmislim neku piletinu u marinadi od začinskog bilja, lepo je propržim i stavim na fini četvrtasti tanjir, to sam videla na TV-u da je sad moderno. Od priloga imam pomfrit (to vole, šta ću)! Stavim uz meso, kad ono, kao u radničkoj menzi, izgleda tako jeftino!

Setim se neke šargarepe i graška, obarim to na brzinu, ostane nekuvano, ali nema veze, ionako je samo za slikanje, neće to niko da jede, bitne su boje. Meso se već ukrutilo od čekanja, svi nervozni cupkaju oko stola da se ruča, i krompir dobio zelenu boju, ali ja ne odustajem. Jedna slika bar za fejs i insta...! ? Pliiz?!! Dajte, budimo moderni, pa važno je da ljudi znaju šta jedemo! Svi kače slike, samo ja nemam nijednu, jer me ne podržavate!!

Tuga mi prekrila pogled, suza se stisla u oku, moja molećivost za strpljenje lomi glad u stomaku mojih ukućana. Grickaju korice hleba, pijuckaju vode, čekaju da konačno  aranžiram svoj savršeni tanjir. Ja ređam meso i povrće, šaram obode tanjira karijem i čili sosom, pa onda malo okolo i soja sosa, ono u fazonu: tri boje...tuge... I konačno stavljam na sto!

Ne valja! Stolnjak nije savršeno beo, a ni uštirkan.  Hvatam ugao da zumiram samo tanjir, bacam, kao ležerno, listiće ruže po stolu (veštačke, doduše,  ali ko to pa vidi), podešavam svetlo...palim svetlo...mrak pao, bog te!

I konačno, 108. slika i biće to to!

Odmah lansiram na društvene mreže, ne gledam više šta se dešava za trpezarijskim stolom. Moji, razumni i puni podrške ukućani, glođu ručak-večeru, kome već može da se da i sedmodnevni pomen po ukočenosti, ali ja sam srećna. Imam sliku da dokažem da i mi jedemo. Sad čekam lajkove i srca, da vidim koja će prva i koja neće uopšte, da znam ja da vratim!

-Divno, sjajno, baš si vešta, pravi si majstor, daj recept...

Lajk, srce...lajk, srce...

Jedem nekuvan grašak i šargarepu, to je još ostalo. Ali puna sam neke samouverenosti, smišljam šta bih sutra mogla da slikam za prijatelje. Kad me krenula karta, što da se sad zaustavim!? Hm, sutra ću pozvati i goste, da postavim onako kao švedski sto, pa samo da im uslikam ruke, kako uzimaju... to će sve moje prijatelje oboriti s nogu, znam! Neki će da mi se dive, a neki i da zavide, ali, zar nije baš u tome poenta tih fotki sa jelom na društvenim mrežama? „Ehej, oni jedu, bre!! Ona je domaćica, woow!!“

Život je dobio smisao, ja jedem i živim punim fokusom i imam slike da to i dokažem! Jees!!

Violeta Živkov