Nejebica komšije Vertera

Aman, braćo milostiva, pomagajte! Izgibe se bez krvava noža, bez trunke baruta, bez prekinute šije! Pomori nas, braćo milostiva, ptica od trideset grama. Izgibosmo bez mira i sna, tek ako se u grobu odmorimo od ove celonoćne muke. Slavuj se vratio i opet je silno zagoreo, kao i svakog proleća. Cvili, vrišti, pišti posvunoć. Niti on, niti čitav moj nesrećni ćor-sokak oko kapkom da prekrije. Biće da je pileća nejebica neuporediva, te sam mu zato nadenuo ime Verter, prokleto ime, dabogda već sutra poručio bokal tokajca i presudio i sebi i svojim ljubavnim jadima nasred smrdljive kafane.

Razumem ja muke njegove, saučestvujem u bolu, nisam lišen te muške solidarnosti, trudim se, čak prevodim i njegovu pesmu. U stvari, to je teška, samrtna elegija, zapomaganje, ama naricanje majke Damjanove. Tekst bi mogao da ide ovako: „Kuku meni... (ovde je nerazumljiv deo, moguće da je – ’mladom Verteru’), samom bez drage ljubljene (opet je moguće – ’voljene’), kuću pravim, a sve na nju mislim, hoću li je živ dočekati...“  Uglavnom ovo vrti po celu noć, vrti po mojoj moždanoj utanjeloj kori. Da znam note, da je zapišem, mogli biste da je otpevate.

Pokušao sam i da mu pomognem savetom, dok mu dođe ta slavujana, da podmiri sebe sa nekom raspomamljenom vrabicom, ima ih koliko hoćeš, to je prava slobodna leteća ljubavna zajednica, njima je ona radnja kao „fejsbuk“ – stalno otvorena, niko mu ne bi zamerio ni od delija vrabaca, oni mogu da pate samo od viška akcije, ali – jok! On samo udari u jaču kuknjavu, a ja u brže okretanje u krevetu. Ne razumem ga nikako, žensko je žensko, pa čak je tuđe uvek slađe, a i posle bi osetio taj carski gušt kada švalerku prevari sa ženom. Ma nema šanse, šonja neviđeni, samo za tu jednu zna!

Nije mu lako, jastreb ga odneo, soko se, dabogda, zagrcnuo njegovim perjem, ta rospija slavujana pošalje ga mesec dana ranije, on, jadnik, jednom dušom preleti hiljade kilometara da popravi kuću ili da je ispočetka izgradi, ako je tokom zime udarila kakva katastrofa, te ostao bez gnezda. Verter dom začas sredi i onda zakuka, zapišti. On ne podnosi da mu je suva ona stvar, a slavujanu, rekao bih, baš briga, ona polako lahorom jezdi, te u jedan butik, te do frizera, te u kafić, pa kad stigne – i daće bog da usput i ne švrljne. Ma sigurno, nego da ne padne na pamet to plačipizdi Verteru, onda samo da se selim.

I kada slavujana najzad stigne, nema se i dalje mira. Prvo, iz nekog razloga, ona ga prži još oko mesec dana, a on sve više pojačava, vi biste rekli pesmu – ono jeste kada je slušate izdaleka, ali kada vam je na dvadesetak metara, to su vandalske fanfare, to je cika Tamerlanove horde. On je namiriše, ona ne da, on cvili, nju baš briga, bezdušno ga drži na režimu teške čežnje. I, na kraju, kada nesrećnik doživi mrsno, onda slavlje još mesec dana, kao da samo on na ovom svetu to radi i niko više, što mu dođe ukupno oko tri meseca nespavanja u paklenom ćor-sokaku. Stoka neskromna, šta bi magarac tek trebalo da radi posle radovanja?

Ima trenutaka, istina, kada ta njegova pesma i ima smisla, ali samo ako prespavam negde drugde, pa se ujutru vratim, izađem u dvorište iza kuće, prema potoku, gde je njegova zakonska slobodna teritorija, sednem, zapalim duvan i slušam ga. To je po danu druga pesma, ama da ga zakitiš hiljadarkom, da mu je pljuneš na čelo sa merakom. Još kada prolazi ona crnkasta komšinica sa vrha sokaka, a joj doviknem:

– Komšinice, da ti pokažem mog slavuja!

Ona me refleksno, ili namerno, pogleda malo dole, a ja joj prstom pokažem prema akacijama, vrbi i žbunju. Zastane, podigne se na prste i u Verterovom refrenskom tonalitetu:

– Ne vidim ga odavde, ali sigurno je lep! – onda vrcne i produži.

Joj, braćo milostiva, skovitlaju me žmarci i dođe mi, ali baš mi dođe da zapevam onu Verterovu noćnu.

 Zoran S. Nikolić​