Ponekad tako ispadnem idiot… I ne, nije me sramota! (Kalimero)

Lep dan je bio danas, da. Eto tako sada je lepa, divna, ljupka, jebena, mirna, tiha noć. Ok, ok. Danas sam, iako tako ne izgleda, nešto ustala prgava, sada sam opet normalna, smejem se i pišem, to normalna, kako ko shvati. I tako poza turski sed, pa, 500 godina pod Turcima, jebiga, nešto smo i poprimili, geni su čudo, sedim i pišem, evo. Prvo, hoću da glupi Januar nestane i da ga ne vidim i ne čujem narednih godinu dana, srećna sam vrlo što će mi se ta želja najbrže ostvariti, ne volim ga! Drugo, ako hoću, gola ću ulicom da idem.

“Milice bre, šta će ti suknja, smrznućeš se noćaš kada se vraćaš!”

“E jok ja, ako mi bude hladno, trčaću... Pa se lepo zagrejem, ajde bre!”

I bilo je hladno kada sam izašla iz busa, zima je pa je hladno ništa čudno, oh, jaka stvar, treba se i malo smrznuti nekada. I trčala sam do kuće, šprint udarila sa sve torbom u rukama u kaputu, suknji i čizmama. Ako, ako, valja. A onda zaista više nije bilo hladno, ma divno! I bi tako kako ЈА rekoh- pođoh inatna, taKa i kraj! Usput, dobro de, ne kmečim, realno je da svaki lik kada vidi ženu koja ga privuče, eto pogleda, ako mu se dopadne na prvi pogled tako malo zagleda, ma to svi rade da, eh. Dobro, dobro, BLEJITE! Ali, krene jedan da mi prostački zviždi i nešto je dobacio, e krivo mi nisam čula, jer mi je tako bučalo u glavi, a bučalo je, takoreći bučalo, jer to kurvanjsko dobacivanje MRZIIIIIIM, UUUUUHHHHH!!! Okrenula sam se, pogledala ga i rekla jednu izuzetno divnu i prstojnu rečenicu: “Jebem te u usta!” Pogledao me, mislila sam i hrabro čekala, da će da počne, naravno kao reakciju na moju uvredu (poprilično vulgarnu za moj pol, godine i oh Bože zbog toga što sam akademski građanin - građanka, poprilično zatečena, zgađena ranije, sada totalno odlepila i podivljala u inat pa tako eto šokiram, morala sam eto i briga me!), da me psuje ili da priđe da me udari, a on, pička, sagao glavu i ćuti. Eej!

Kuku, sad mi smešno, ali se pitam na šta li sam mu ličila u tom trenutku? Još sam namerno raščupala kosu pri polasku i nervozno je ceo put vrtela, uvrtala i dodatno ČUPAVILA. Nema, živac proradio. Stavila sam i one moje kožne rukavice, bez prstiju, uh, one su mi fetiš! Volela bih da sam tom liku bila u glavi tada, a da sam bila na njegovom mestu, pa, moguće da bih, ruku na srce, da se ne lažemo, jer uvreda nije mala, burno odreagovala. Ali izazvao me bre, sam je kriv!  

I ne bude mi tako žao da ispadnem idiot, žena kreten, stoka, kako god. Proradi u meni bunt, jer mrzim nekada da trpim u sebi, neizdrživo je. Mrzim uvek da trpim u sebi, lupam i ja, bolje kao furija to da izbacim, posledice me ne interesuju. More, što samo sebe da trujem iznutra, ako neko to izazove, e ne može!

Spolja Vam možda izgledam kao flegma, mada s godinama sve manje uspevam sebe da kontrolišem, čudno, a baš bi trebalo da mi uspeva kako idu godine. Ono jok, obrnuto, ma sve kod mene naopako. Kuvam ja dobro iznutra, pa tako eskalira često i na moju štetu naravno na svakakve moguće načine, a burno uvek. Samo čekam te batine, neko će me bogami preko krila pa po guzici, to bi bilo možda i najblaže što bi me snašlo kada sam impulsivna lajavica. Eeee, ali ako me doVati, a to će malo sutra, krvav bi mu to posao bio, pamtio bi. Junačim se ja, jel'?

Ma mislite šta god hoćete, znam ja uvek šta pričam, pričam ono što mislim, istinu samo! A usput i radim ono što pričam i što mislim, trudim se da po tom pitanju ne budem ljudska nakaza, da tu pravim drastične razlike, užasno mi je to, nego lepo sve uskladim, trudim se, ako se i omakne to je onda nesvesno, svesno ne, nikada. A možda sam i vrcava ponekad, priznajem, na svoju odgovornost i štetu, da, ali se ne dam, takvu me Bog stvorio šta ću. Bežaću sve dok osećam da treba. Možda mi je ta sirovost koju nekada ispoljim ustvari štit. Ovoga danas se ne stidim, niti mi je žao. Suknja je bila pristojne dužine, butina treba malo da se vidi majku mu. Koja je poenta suknje inače i kada ako ne sada? Kada budem baba, verovatno ne. Drugo, izašla sam, već tako negativno naelektrisana iz kuće kada mi popuju i piju krv! Treće, jebe mi se, kada je neko lep, a jesam i što da ne kažem, koliko god to narcisoidno zvučalo, ali je realno, pristojna, normalna lepota, sve lepo stoji. Ma bre, sve lepo stoji kada si nasmejan i kada si sebi lep i kada ti je u glavi sunčano, inače ovako kada se natmuri ne valjaš, pa da si kao isklesan, lupetam i ja.  

U redu je pogledati. I ja pogledam kada mi je nešto lepo i primamljivo, ali ne sa ispuštanjem animalnih zvukova i jebeno glupim komentarima, taman posla. Neka odjebu, uh, to me baš naljuti, uvek ću reagovati, pa makar došla kući i polomljene glave, eto tako! Kažu meni najbliži da sam besno čeljade, oh, baš me čudi...

Nego, veče mi je popravila divna moja biblioteka “Milutin Bojić”, predivni ljudi u njoj i posebno gost Marko Vidojković - pisac, autor romana “Kandže”, sigurna sam da je dosta Vas čitalo neke od njegovih knjiga. Ja tog čoveka baš gotivim iskreno. Imala sam čast da se fotografišem sa njim, smejala sam se i na kraju, lepo je bilo ipak, a debile ko jebe! A, ako bude batina neka bude, preko nekih stvari se ne prelazi!!!

Mileva V. Jokanović