Atelje slikara

Slikarstvo je, kao i svi drugi oblici društvenih aktivnosti, u tendenciji konstantne modernizacije. Da bi slikar mogao da izmaže nešto iole kvalitetno, mora da ima adekvatne uslove i alat za realizaciju umetničke aktivnosti. Kvalitetna slika ne zavisi samo od bujne mašte slikara, već i od drugih faktora, koji učestvuju u kompletiranju slike. Tu spada oprema, koju slikar mora da poseduje, jer inače, nema ništa od slike. Zatim, moralna podrška bližnjih, finansijska podrška daljih, kao i neki drugi elementi, manje ili više važni. A sve to zajedno, čini atelje.

Štafelaj mora da bude prostran, da bi slikar mogao da nabaci i neko veće platno. Takođe, mora biti od kvalitetnog materijala, dovoljno čvrst, da ne popusti pod brutalnim napadom inteligencije popizdelog slikara. Štafelaj treba da ima i dodatnu opremu, koju slikar izrabljuje u toku svog moleraja. U obavezni deo opreme, spada polica ili vitrina, za odlaganje četkica, jaraca, boja, razređivača i drugih špecija. Vazna sa sasušenim zelenilom je neizostavna, da bi se na platnu mogla naći živa priroda, sa ubijenim cvećem.

Ukoliko je slikar levak, sa desne strane štafelaja je poželjna polica za telefon, fiksni ili mobilni, kao i kavez sa oprstenjenim golubom, za slanje poruka. Bez ovoga, slikar ne bi bio u stanju da naruči kafu, picu, kurvicu, ili nešto drugo, veoma neophodno za dalji razvoj intelekta.

Slikar nije slikar, ako u toku rada ne zamaže prste, a sa zamazanim prstima nije lako raditi. U te svrhe, potreban je stalak za krpu, ili peškir. U zavisnosti od stanja zamazanosti, dobro je u štafelaj ugraditi manju kadu, sa volonterski raspoloženim malim bojlerom, od dvestotinak litara.

Da bi približno uspešno radio portrete, tu mora da bude i posebna vešalica, za vešanje fotografije, ili osobe, čiji se portret želi šutnuti na platno. Naravno, svoje mesto mora imati bar jedna prečka, visine oko šezdeset santimetara, preko koje će se izportretisana osoba prebaciti, da bi se mogla elegantno šutnuti u dupe, ako neće da plati za svoje usluge poziranja. Čizme za šutiranje istih, popularne šajzerice, mogu se naći na kineskoj pijaci, i ne zahtevaju posebno odlaganje i negu. Nakon upotrebe, sa njih se može sastrugati sediment, posebno žutih nijansi.

Opšte je poznato da slikarstvo oduzima mnogo energije, pa se slikari umore, slikajući sve i svašta. Zbog toga treba da imaju anatomski oblikovanu stolicu, na točkićima. Da slikar ne bi prekidao rad zbog svakakvih sranja, pomenuta stolica treba da ima poveću rupu na sredini, kao i nošu, prikačenu ispod. Naslon stolice može se iskoristiti kao nosač za vodokotlić, ali i za držač guz papira.

Premorenom slikaru potreban je dobar ležaj, da bi mogao da nastavi svoje epohalno delo. Postoje varijante slikanja nogom, gde se uglavnom koriste manje četkice, ali su i veće upotrebljive. Zarad upotrebe većih četkica, slikar sa leve strane štafelaja treba da ima pripremljen nakovanj, sa jačim čekićem, kojim bi izlupao prste na nozi kojom slika. Prsti na nozi moraju dobro da nateknu, da bi prihvatili veću četkicu. Bez upotrebe ovih rekvizita, može doći do pojave, da veća četkica misteriozno ispadne slikaru iz noge.

Obzirom da slikar nije imun na glad, ponekad mora nešto da izujeda. Sa neke druge strane štafelaja, treba da se nalazi kuka za kačenje šunke, i pribor za hasanje. Dok neljudski proždire šunku, korisno je da se upozna sa zbivanjima, u svetu moderne umetnosti. To znači, da je polica sa televizorom, videom i porno kasetama, krajnje nužno okruženje. Zašto porno kasete? Pa, kako slikar da naslika neki akt, bez modela, kojih nema ili su papreno skupi, a u većini slučajeva, slikar nema dovoljno novca da ih plati. Besplatnih modela ima ponekad, ali su, u stvari najskuplji, jer posle prvog poziranja, ponizno zahtevaju brak, sa bar dvoje dece.

Četke koje koriste slikari mogu imati različite veličine, a pogotovu oblike. Slikarke najviše vole velike, guste četke, sa anatomski oblikovanom crvenkastom drškom, ili drškom boje čokolade. Slikari vole ređe četke, uvek iste boje, takozvane preklapače, bez obzira na veličinu. Kod izbora četki, umetnici se ponekad zabune, pa ne znaju šta da rade, a ni šta rade. Važno je da se nešto farba. Dakle, četki i četkica ima raznih, i po veličini, i po nameni. Kada slikar počinje svoj rad, on koristi četku početnicu. U toku rada koristi četke kakve dohvati, a svršava rad sa četkom svršavalicom. Negde sam pročitao, da su Japanci, još pre neizvesnog vremena, izmislili četku na daljinski, tako da skomolao slikar, treba samo da pritisne dugme. Pametni ljudi znaju šta rade.

Pa neka sada neko kaže, da život slobodnog umetnika, a posebno naivnog, nije težak. Probaj i uveri se.