Bes, nemoć i...

Nafrakana spikerka silikonskih usana, sa obaveznim naočarima, kao dekor intelektualke, u ružičastom ambijentu, sa ozbiljnošću starogrčkih filozofa dočekivala je goste. Bila je vidno uzbuđena, tuga i bol su je prožimali. Nikako nije bila spremna da započne tako važnu temu otvorenog studija, a tema je bila "Ubijanje gospodara, poslednji čin"!!! "Jedan gost je morao biti univerzitetski profesor, analitičar koji će za malo slave mudroserati i potvrđivati sve što izgovori dežurna luda bokserskog lica, provincijska vucibatina, novinar žute štampe.

I bokser je započeo reč tešku, poštapajući se frazama da pokrije svoje gluposti i gadosti, svoje izmišljene priče, esej o nekom nesrećnom ludaku spremnom da nas vrati u kameno doba. Nesrećniku, usamljenom i jadnom, ali tako moćnom da sam, poput diva, može srušiti državu.…

Plaćeni profesor mudro je ubacivao svoje teze, diskretno, valjda stideći se uloge dežurnog intelektualca koga su pokupili sa nedeljnog ručka, a on zadihan pohitao da se stavi Gospodaru na raspolaganje, ali bokser je bio neumoljiv. Brbljao je, brbljao, ponavljao stotinu puta istu rečenicu, samo menjajući redosled reči, ali ga silikonska dama prekinu: sada počinje konferencija za štampu, gde će se doktor policije i njegova desna ruka obratiti javnosti da joj saopšte ozbiljnost stanja, ali i da pruže utehu da je sve pod kontrolom.

Stasiti momci, neki maskirani, neki ne, sa oružjem oko pojasa, bili su dekor ozbiljnosti, dok je doktor lupetao. Oni su bili scenografija moći i sile države, garanti mira i otvaranja poglavlja, stub najviših vrednosti reformi. I trajalo je trućanje i trajalo, ali se onda, da ne bude usamljen doktor policije, pojavio na ekranu keramičar, šef vojne hunte, da se zakune Gospodaru na vernost i da mu ulije sigurnost da će ga vojska braniti od svakog zla. Nemušto je mucao, kao da pogađa posao lepljenja pločica, ali odzvanjale su reči u ušima da Gospodar mirno spava, jer njegova vojska je tu da ga čuva.

Umorna silikonska dama prepusti reč kolegi koji je imao goste. Za kafanskim stolom sedeli su ministar nepravde i dvorska luda, dežurno blebetalo koje je sve znalo, veliki zaštitnik ugroženih koji se ozbiljno obraćao u skupocenom odelu, teatralno mašući put neprijatelja koji će biti zaustavljeni u podmukloj igri rušenja. I trajalo je, trajalo, trajalo, prave rimske igre hleba i igara za puk. Nedostajali su gladijatori i žrtve, i otvoreni studio bi mogao biti zatvoren, ali svi smo čekali vest da li je Gospodar prošao poligraf i, konačno, bura oduševljenja, salve aplauza i uzdasi olakšanja: najvažnija vest je obasjala naše živote. Gospodar je prošao poligraf skromno, kao i svaki podanik, sam se pojavio bez ikakve prisile, i uklonio je mrlju. Svima nam je laknulo, bravooooooooooooooooooooooooooooo…

Kraj logorske vatre skojevac je okupio omladinu naprednu i pozvao ih da zaustave laži, ili će oni svakome uterati silom pamet u glavu - da znamo koliko ne znamo da nam je dobro.

Uh, završi se i ovaj težak dan mučenja Gospodara, koji se toliko naradio putujući, ali, on je običan čovek...

Veče se završavalo, ali nešto je nedostajalo. Osećao sam da kamen u mozaiku nedostaje i doživeh prosvetljenje. Za kockastim stolom, uz kafu, Slotija je davala završnu reč, objasnila nam je sve detalje, zahvaljujući se Vazduholopovu što se odazvao da odvoji svoje vreme i da nam sve rasvetli.

Mrak je previo Stradiju, ljudi su mirno odlazili na počinak, srećni da se sprečilo najgore, a ja sam, besan i nemoćan, preturao po biblioteci. Nije mi se spavalo niti, sam hteo da čitam Kafku, Orvela, ma, ne znam, možda Domanovića… Ne, ne, nisam imao snage. Umoran sam, ma, možda sam i lud, jer ne vidim ono što drugi vide, ja nemoćan i besan, i pomalo lud…

Ali, jutro će možda promeniti sve, ili to godinama samo lažem sebe…