Bog ti dao sreće

„Ej, Bucka, daj neki dinar. E, bre, boli te k*rac što si debela, imaš harizmu... Uahahakkkkk“, napad sluzavog kašlja, izleće šlajmarica. „...Krečana sam, vidiš da se raspadam! Hajde, udeli, pa da imaš sreće da se udaš lepo, da ti Bog da i zdravlja i sreće, da ti čovek meće...“ opet dugotrajnim kašljem, iskolačenih očiju i prljavom rukom, u rukavicama golih prstiju, otmeno stavljenu na usta, reče skitnica.

Najzad se smiri i nastavi: „Bio sam i ja takav, kao ti, mislim ono, čovek, pa se znao red, znalo se kad je dan, kad je noć, imao sam kuću i porodicu, a vi'š, sada sve to nemam... Nema, pojeo mrak! Niko mi nije kriv, niko!“ Cugnu malo rakije iz plastične flašice, podrignu i nastavi: „I, šta sad? Ništa, sad sam gospodin čovek. Živim kako hoću, jedem gde hoću, sve kontejnere znam, u dušu ih znam, pa biram hranu...“ opet zacenjivanje od smeha. „E, jedino kad zima dođe, malo mi je hladno, ali šta ćeš, ne može čovek sve u životu da ima... Grejanje je danas luksuz, jes' da neko greje i svoje dvorište, pa i ulice, ali nije sve za svakoga... Mamicu im političku...“ opet otpi malo, onako simbolično, pa se pogledom okomi na ženu.

„A, ti? Ti imaš sve, a jedno neeee!“ završi rečenicu pevajući. „Imaš da smršaš kad to budeš dobila!“

Hahahahahahahahahaaha... Nezaustavljivo se smejao ulični pripovedač na muku jadne žene koja je stajala u nekom redu i trpela njegove izjave.

„Nećeš da daš?“ uporan i nakostrešen kao neko strašilo nastavio je njenu agoniju. „E, pa da Bog da, da budeš još deblja, debelaaaaa!“ odlazeći sa te ulične scene viknu tako da ga je pola grada čulo.

„E, ne bih ti dala i da imam, ti, strvino klošarska! Je*em ti sve po spisku, crkni, odvratni stvore! Ne bih ti dala ni dinar, pa makar umrla! Joj, živote!“ pomisli u sebi, dok je čoveku za velikim kazanom davala posudu u koju će sledećeg momenta sipati vrelo jelo. Jedina uteha joj je bila činjenica da ni danas njeno dete neće biti gladno, a za sebe nije brinula, pa imala je dovoljno materijala na sebi, pomisli tužno...