Foto: 
Ciro Cattuto

Dečakovo stupanje u svet sujeverja i kapitalizma

Dok je dečak potrbuške ležao na braon itisonu kod svoje babe i gledao u televizor na kome se prikazivao njegov omiljeni crtani film, baba je sa komšinicom, nešto mlađom ženom, ali takođe babom, pila kafu. Za njegovu babu je termin „trač partija“ potpuno stran ali taj termin u potpunosti definiše to što su njih dve uz srkanje kafe radile. Iskoristivši opravdano odsustvo dede, kome bi se za vreme ovih olajavanja obavezno naborala koža između nosa i obrva, dve babe bi otrovnim opaskama opaučile tada mnoge ljude iz okruženja, dečaku znane i neznane. Često mu je taj njihov razgovor bio zanimljiv, ponekad zanimljiviji i od samog crtaća. Tom prilikom su babe konstatovale da su se u selu te godine pretežno rađali dečaci i da to sluti na rat, po nekom verovanju. Te reči su na dečaka ostavile nejasan osećaj. O ratu nije znao mnogo ali svakako da o njemu nije mogao da čuje ništa dobro. A opet, voleo bi da upozna nešto tako uzbudljivo kao što je rat. Dečak je bio kao i većina drugih dečaka sklon avanturama. Zbog toga mu se rat činio kao jedna od njih. Sa druge strane i ovi mutanti na ekranu ratuju sa nekim drugim mutantima.
Rat je nažalost usledio. Da li su gore pomenute babe zaista sklone predviđanju budućnosti ili je čak i njima bila jasna politička situacija u zemlji, nije utvrđeno. Dečaku se rat nije svideo iako je to bio period bez škole. Zvuci sirene za vazdušnu opasnost nisu imale tu moć da ga probude tokom noći ali njegovi roditelji su tu moć i te kako posedovali. Po oglašavanju sirene sanjivom dečaku su se preko pidžame oblačile pantalone, džemper. On u tom oblačenju apsolutno nije učestvovao. Gotovo da ga nije ni bio svestan. Mlitave ruke su se prepuštale brzim roditeljskim rukama, podstaknute strahom. Usledio bi odlazak u podrum. Kod dečaka se tada javio osećaj griže savesti, koji mu se poput rata uopšte nije dopao. Razlog je taj što je na neki način i poželeo ovu „avanturu“ a sa druge strane, i on je kao dečak svojim rađanjem doprineo ovom ratu. Nije bio siguran da li se te godine, kada se on rodio, rodilo više dečaka ili devojčica? Da li su za rat uopšte i krivi dečaci rođeni samo te godine ili i dečaci koji su se rodili ranije? Babe nije bilo da je pita pa je za svaki slučaj prebirao dečake po mislima dok ponovo nije zaspao, naslonjen na plastično bure za turšiju. Par godina kasnije, u pubertetu, prebirao je devojčice po mislima. I devojčice i starije dame. Takav je pubertet.
Mlađa dečakova sestra, oslobođena krivice za rat, spavala je takođe u podrumu. Dečak, koji je kao što rekoh, spavao naslonjen na plastično bure za turšiju ubrzo se probudio. Nisu za to odgovorne eksplozije koje su se mogle čuti već bol u vratu.
-Tata?
-M?
-A šta ti radiš na poslu?
-Ono što mi kaže šef?
-A što ti nisi šef?
-Zato što nisam učio školu da bi bio šef. Zato ti moraš da učiš.
-Hoću. A šta šef još radi?
-Planira proizvodnju, drži ruke na leđima i govori radnicima šta da rade.
-Pa je l’ to teško?
-Lepo si to zaključio sine. On nije „on“ već je „to“. I da, pride je težak čovek.
-Šta?
-Nije mnogo teško. Zato je on učio školu. Da ne radi težak posao. Ja pošto nisam učio školu, radim težak posao.
-Dobro.

-Tata?
-M?
-A kolika je plata šefu?

-To niko ne zna. Ali zna se da je mnogo veća nego moja.

-Ali ti radiš teži posao?

-Radim.
-A on ima veću platu?
-Ima.
-A što nemate istu platu?
-Zato što nisam učio školu.
-Ali ti radiš teži posao.
-Odoh da poginem.

Komentari

Komentari