Deobe (prvi deo)

Kada je nastala naša planeta, na njoj je bio samo jedan kontinent, koji se zvao Pangea. Tokom sledećih nekoliko milijardi godina, zahvaljujući silama inercije taj kontinent se, malo po malo, razdelio i tako je nastalo šest, danas nama poznatih kontinenata. Postoji sasvim izvesna verovatnoća da je čovečanstvo, koje je nastalo mnogo kasnije, usisalo u svoju genetiku, instinkt za deljenjem, pa je jasno povuklo crtu i odredilo svoje i tuđe. Tako je podelio i kontinente, prema svojim opredeljenjima, na izolovane teritorije kojima je dodelio granice i nazvao ih državama. Ali, oduvek su postojali, postoje i postojaće pojedinci, bolesni od kompleksa megalomanije, koji teže da svojoj teritoriji priključe deo tuđe teritorije, ili čitavu tuđu teritoriju. Cilj opravdava sredstva, pa tako resursi, geopolitički položaj i želja za širenjem svoje ideologije, opravdavaju okupaciju. Na žalost, kompleks megalomanije se održao do danas i održavaće se dok je čovečanstva. Da bi postigli ono što su naumili, služe se čitavom paletom mudrosti da rasparčaju izabranu teritoriju na manje teritorije, a onda otimaju deo po deo.

Najstariji i najpopularniji način osvajanja tuđe teritorije je osvajanje klasičnim ratovanjem. Dakle, jedan glavni, kojeg zovu kralj, car, gospodar ili kako god, okupi gomilu divljaka, naoruža ih do bola i pošalje na neku zanimljivu teritoriju, radi zabave, sa smrtnim ishodom po domaćina zabave. Svaki član horde koji preživi, dobije nekoliko zarobljenih žena i ono što lično osvoji, a može da ponese, dok velika većina zarobljenih žena, kao i velika većina otetog blaga, pripada organizatoru zabave. Zarobljenih muškaraca nema, iz opravdanih razloga, jer su žestoko izmasakrirani, poslati na čajanku sa tvorcem. Najpoznatiji osvajači ovog žanra su Atila hun, Mongol Temudžin (Džingis Kan), a velemajstor organizacije ovakvih zabava prošlog veka je definitivno Adolf od Germanije. Nekome su idoli, nekome ne, ali njihova imena su, sasvim sigurno, upisana u istoriju. Uz neznatne korekcije, ovakav način osvajanja najviše praktikuju zverski naoružani Rusi i obavljaju ga po kratkom postupku. Zaposednu neku teritoriju, postave svoje baze, radi sprovođenja i očuvanja demokratije i ne odlaze iz te zemlje sledećih hiljadu godina. Neverovatno zvuči, ali nijednoj drugoj vojnoj velesili ne pada na pamet da pokuša preotimanje novog ruskog igrališta.

U današnje vreme, kada već postoje određene norme međunarodnog ponašanja, postoje drugi načini osvajanja, takođe efikasni. Veoma efikasan način osvajanja, bazira se na principu: zavadi, pa vladaj. Izazivanje unutrašnjih nemira, na markiranoj teritoriji za osvajanje, daje veoma kvalitetnu podlogu za kasnije osvajanje. Pojedinačni delovi istranžirane teritorije postaju lak plen za osvajača. Uvlačenjem u pakt sa osvajačem, postaju punopravni članovi i zaštićeni zakonom o zaštiti domaćih životinja. Za uzvrat, daju deo svoje teritorije, finansiraju vojnu bazu osvajača na tom delu svoje teritorije i postaju raj za strane investitore koji otvaraju fabrike u kojima zapošljavaju domaću radnu snagu, bagatelno plaćenu. Strane banke niču preko noći i putem raznih načina štednje, veoma primamljivim kreditima, i održavanjem računa, otimaju još jedan deo teško zarađene, a minimalne plate klijenta. Ukoliko se desi da jedan tranžirak odbije saradnju, ponavlja se postupak, posle kojeg tranžirak postaje tranžiran. Postupak tranžiranja traje do potpunog osvajanja svih tranžiraka, pa se deobe vrše na svim nivoima, čak i do porodičnog. Recimo, kreneš u posetu svojoj ženi koja je u istom krevetu pored tebe, na dohvat ruke, a ona ti zatraži vizu. Gora varijanta je da ti vizu, u istom krevetu, zatraži teško naoružani ruski specijalac, nindža ratnik u kineskoj uniformi. Skontaš da su njeni kapaciteti već prepunjeni, što te motiviše da se pretvoriš u novu okupacionu silu koja silovito kreće na komšinicinu nezaštićenu teritoriju. Obećaš joj kule i gradove, a kada komšinica kapitulira i ukloni barikade, lepo objasniš komšiji tvoje časne namere prema njegovoj gospođi. Kada se komšinica i komšija posvađaju, smeštaš svoju silu u njenu teritoriju i uživaš u blagodetima njenog prirodnog bogatstva. Ako se komšija nešto buni, objaviš mu hladni rat. Posle nekog vremena, onako sasvim slučajno, primetiš da u blizini ima još jedna nezaštićena, a zanimljiva komšinica i krećeš u novu akciju. Za par meseci imaš osvojene bar tri ulice, sa sve ljubaznim komšijama koji ti ne žele dobro.

U sledećem broju ekskluzivno i zastrašujuće: osvajanje na principu - igraćeš kako ja sviram i osvajanje naseljavanjem.