Dve kratke priče o sramoti

-Marko?! –začulo se s prozora višespratnice.
Marko je šutnuo loptu i obavestio je drugove da ide na ručak.
Igra je nastavljena, ali je uskoro prekinuta s obzirom da je sa drugog prozora pozvan Ivan, takođe na ručak.
Ivan se izvinio drugovima i otrčao je ka ulazu zgrade.
Dvojica dečaka ostala su na igralištu što je za igru dovoljno.
-Miloše, ohladiće se ručak! –usledio je još jedan poziv grlate majke.
Miloš se nije izvinio, već je uzeo loptu i otrčao. Nemanja je osta sam.
-Tebe ne zovu na ručak? –upita starac koji je posmatrao igru dečaka sedeći na klupi.
-Zapravo, moram i ja da idem. Moja majka je gluvonema i ne može da me pozove. –reče Nemanja i uputi se laganim korakom ka zgradi. Za dečaka bolest nije sramota, ali je sramota biti bez ručka. Nije shvatao da je najveća sramota lagati.

-----------

Novi menadžer prodaje ispljunuo je žvaku koju je dočekao na nogu pre nego što je pala na pod. Žvaka je poletela, prizemljila se i kotrljala se hodnikom dok nije prošla između zida i kofe sa vodom.
-GOOOL! –proslavio je pogodak mladić, digavši ruke u vis.
Pogodak i proslavu istog ispratila je čistačica koja se nalazila iza golgetera. Postidela se kada je primetio njeno prisustvo.
Menadžer se hladnokrvno uputio ka svojoj kancelariji.