Filozofija o boji, iza škripe grobljanske kapije

Zacvileše nepodmazane šarke na grobljanskoj kapiji. Sve te nepodmazane šarke iritantno i na neki način jezivo škripe ali najezivije škripe baš te na grobljanskim kapijama. Tako je i sa vetrom. Koliko se samo puta praćen kišom taj isti vetar igrao našom kosom, kišobranima i nervima? A opet, na groblju, taj vetar je nekako najeziviji. Kao dečak mislio sam da taj grobljanski vetar ima veze sa dušama upokojenih čija su tela nastanjena na tom groblju. Zamišljao sam kako iz mrtvačkih sanduka, pa kroz pukotinu zemlje izlaze te duše i onda se silinom zabadaju u nas budući da im treba novo telo zato što im je staro, jelte, mrtvo. Nisam se plašio da će moje telo da zaposedne taj duh mrtvaca zato što sam znao da je njihova borba za telo uzaludna ali ipak mi je to moje uverenje bilo jezivo. Znam, neko će reći da sam bio poprilično morbidan klinac, neko ko je više sklon laskanju će reći da sam imao bujnu maštu. Možda su u pravu i jedni i drugi, kažem to da bih pronašao neki kompromis. Danas, kao odrasao ali i ne dovoljno zreo čovek nemam neki izraženi strah od groblja. Ali i dalje mi je ta škripa šarki na grobljanskoj kapiji jezivija od obične škripe nekih drugih šarki, vetar je na groblju drugačiji nego onaj s kojim se borim za kišobran dok hodam gradskom ulicom. Čak i taj veseli, žuti maslačak na groblju ne zrači tolikom radošću kojom inače zrači. Čini mi se nekako pognutijim pored tog opsega.
Tako ja posmatram stvari na groblju. A šta je sa onima koji svoju profesiju obavljaju na groblju?
Kao što rekoh, zacvileše šarke na grobljanskoj kapiji. Dva grobara izađoše van. Krampove, lopate, ašov, špakle kojom su čistili svoj alat, smestili su u jednu prostoriju na groblju koja je za to namenjena. Bila je to mala prostorija, nekih metar ipo sa metar, dovoljna za taj alat. Ona se nalazila na zabačenom delu groblja, tamo gde se sahranjuju oni koji se sahranjuju o državnom trošku. Najneugledniji deo groblja, reklo bi se. Ti ljudi koji su tu sahranjeni, uglavnom nisu bili poreski obaveznici i uglavnom nemaju rodbinu, bar ne onu koja iole mari za njih. Takvi ljudi koji nisu ničim zaslužni, koji su vodili poprilično bezvredan način života i ne zaslužuju da budu ko zna koliko dostojno sahranjeni i da im se nešto posebno licka grobno mesto. Tako je bar smatrala upravo ovog groblja. Na takvu odluku nisi imali nikakve primedbe. A i od koga bi?
Radno vreme dvojici grobara je isteklo. Ljudi u nastavku dana mogu samo da umiru budući da za smrt ne postoji radno vreme.
-Posvađah se sinoć sa ženom. Zamisli, kupila mi je crni džemper.
-Kojim povodom?
-Povod je da nemam šta da obučem kada idem deci na roditeljski. To je jedino mesto za gde mi treba neka novija garderoba. Ne ide da brukam decu. Dosta je što oni brukaju mene.
-Pa šta fali džemperu?
-Crn je! Ti bi to morao da razumeš. Crne boje mi je dosta u ovom životu. Crna nam je uniforma, svi su u crnom oko nas na poslu. Deprimira me.
-A vidiš i odžačari su u crnom pa im se ljudi uvek obraduju. Donose sreću, kažu. Mislim da boja nema neke veze. Više je to zbog ovog posla. Ljudi drugačije gledaju na nekog ko simboliše smrt i na nekog ko je simbol sreće. Navikao si da te ljudi gledaju drugačije kada si u uniformi pa ti možda zbog toga i smeta.
-Da li ih ja teram da umiru, dragi moj grobar-psiholože?
-Ček’ da kupim cigarete na trafici.
........
-Nisam rekao da ih ti teraš da umiru, već da je takva priroda stvari. Sve je to do profesije, kažem ti ja. Svako ima svoju boju. Pekari i doktori imaju belu boju. A ti doktori sahranjuju ljude skoro koliko i nas dvojica. Razlika je u tome mi to radimo ašovima i lopatama u čizmama a oni medicinskim instrumentima u klompama.
-Opa, sada si već grobar-filozof. Sviđa mi se to što govoriš. Ništa, trebalo je da postanem klovn. Oni su u svim bojama i ljudi im se raduju.
-Ne znam baš. Gledao sam neku emisiju u kojoj pričaju o klovnovima. Postoje ljudi koji se plaše tih klovnova. Čak je više onih kojima su klovnovi strašni nego onih kojima nisu. Imaju i neko ime za tu fobiju od klovna. Ne sećam se tačno.
-Svašta....meni su baš smešni.
-Iskreno, ja u životu nisam video klovna uživo pa nemam neki određeni stav. Ej, mogao bi da budeš neki političar. Oni su premazani svim bojama, kao klovnovi.
-Ta ti je dobra ali zašto misliš da se ljudi manje plaše klovnova nego političara?
-Hm...zatekao si me. Sada si ti grobar-filozof.
-Koja je boja flozofa?
-Nemam pojma. Mogla bi da bude crna. Znaš, crna je otmena boja a filozofi su takvi. Otmena gospoda intelektualci.
-Crna je otmena boja?
-Kažem ti, sve je to do profesije. Hoćeš da svratiš na po jednu?
-Ne mogu. Idem na roditeljski.
-U crnom džemperu?
-Vidimo se ujutru.
Grobar koji danas ne ide na roditeljski otvori svoju kapiju. Šarke zacvileše kao i pas koji je svom gazdi na taj način stavljao do znanja da je gladan.