Gledam...

Sigurno ste pročitali na ličnoj karti ili bilo gde drugo kad je u pitanju dokumentacija, da je pravo i obaveza svakog lica starijeg od 18 godina da ima određeni dokument, zbog toga i toga... Naravno, ne možemo se legitimisati bez lične karte, ići u inostranstvo bez pasoša itd. A kad čovek sagleda proceduru dobijanja dokumenta, ima utisak da, oni koji treba da ga izdaju, nas ometaju u vršenju prava. Ne znam za vas, ali ja sam sigurna da je tako.

Prvo, ako je obaveza, čemu tolika plaćanja? Čemu, uopšte plaćanje? A o obrascima i dokumentaciji i da ne govorim. Nemanje čitača za dokumentaciju sa čipom je posebna priča koja bi se mogla svrstati u crni humor.

Pre nekoliko godina, naoružana strpljenjem do zuba (bar mi se tako činilo), odem da sebi i detetu izvadim zdravstvene knjižice. Gospođa iza šaltera mi izdiktira šta treba i tu se nađe i uverenje o imovini kako ga je ona nazvala. Pitam se sve vreme zar nemaju to na papiru pa da ljudi, jednostavno uzmu i sami pročitaju nego ovako, ali, dobro...

Sve u svemu, krenem ja u katastar po navedeno uverenje, računajući da se tamo knjiži ono što se zove nepokretna imovina kao i hipoteka, zaloga ili bilo kakvo drugo pravo koje opterećuje istu i mislim kako je to glupo rešenje. Ako nemam imovini u ovom gradu gde mi je prebivalište, ne znači da je nemam u drugom i kako bi to trebalo da bude sve umreženo kad već imaju kompjutere, pa ako nekog zanima da li sam osuđivana ili šta posedujem od imovine, da može da proveri na licu mesta.

O, Bože, da ste videli taj ispad besa kad sam donela pomenuta uverenja! Ja sam mislila da ću da dobijem batine! Gospođa me sve vreme oslovljavala „ženo“ dok se histerično pitala šta sam joj to donela, imam li ja uši, od toliko ljudi u gradu smo smo ja i još jedan čovek doneli uverenje iz katastra, da li smo mi normalni, to se uzima u opštini...

Gledam, ne znam šta da kažem. Ko je ovde lud?

Odem u opštinu i pitam za ONO, znate, ONO uverenje koje je potrebno za zdravstvenu knjižicu, prosto mi glupo da izgovorim da mi treba uverenje o imovini. I, da skratim priču, sve u svemu, meni je trebalo uverenje na kome piše da nisam poreski obveznik i da, u tom smislu, nemam dugovanja prema državi.

Dolazim, opet, na isti šalter i kažem: „Gospođo, ako vas je ovo zanimalo, to ste mogli da zaključite i iz uverenja koje je izdao katastar, a to što ste pitali da li smo ja i taj čovek ludi, odmah da Vam kažem da NISMO, jer, eto, ima i nas pismenih koji znaju da se podaci o imovini vode u zemljišnim knjigama“, da bih ja dobila sledeći odgovor: „Slušaj, ženo, ja ću ovo da ti uradim, da ti dam knjižice zbog deteta, a tebi ne bih ni slučajno“.

„Stvarno? Veoma ste velikodušni, ali meni se, ipak, čini da je to Vaš posao a ne pitanje dobre volje“.

„A što ti i dete imate različito prezime?“

„Zato što sam ja svoje prezime nasledila od svog oca a dete od svog. U čemu je problem?“

„Ne, nema problema. Evo ti knjižice“.

Slučajno, sasvim slučajno pogledam, jer ne mogu da verujem da čitava dva dana ja stojim u redu i da je konačno gotovo i imam šta i da vidim! Sve pogrešni podaci! Moja knjižica izdata na ime mog oca, detetu napisan moj datum rođenja., izmešani matični brojevi. Da li ćete mi verovati ako vam kažem da sam jo tri puta diktirala podatke?

Na kraju, lepo se pozdravismo, a ja bih ispraćena sa šaltera rečima: „Ženo, da si živa i zdrava, ali nemoj da mi dolaziš više, jer ja većeg baksuza nisam videla u životu“.

„Hvala, takođe i molim Vas, obnovite poglavlje o zemljišnim knjigama“.

I, pitam ja vas, konkretno, koliko je sati? Kod mene je sekund do dvanaest!!!