Gobleni, čipke i stare porodične tajne

Nervoza je izbijala iz svake pore na mom telu. Tek tada mi je postalo jasno što su svi oni junaci, politički disidenti i otpadnici od vere onoliko vikali kad bi se našli pred sudom koji je trebalo da odredi stepen njihove krivice i odrapi im kaznu. I ja sam bio spreman da vičem, štaviše, bio sam spreman i da bežim kroz prozor, ali me je prisustvo moje buduće žene i činjenica da smo bili na petom spratu zgrade, sprečavala u tome. Moja buduća žena me pogleda blago i ohrabrujuće mi stisnu ruku.

- Samo se priseti još jednom onoga o čemu smo pričali. Sve će biti u redu.

Progutao sam knedlu, namestio košulju i, udahnivši duboko, zajedno sa njom ušao u – carstvo njenih bliskih rođaka! Skup ujaka, ujni, stričeva, strina, tetaka i teča, potpomognut njenim roditeljima, čekao me je u dnevnoj sobi. Dotadašnji razgovor, uzmimo da je bilo čisto ogovaranje budućeg zeta, naglo je zamro. Svi su se, kao po komandi okrenuli ka nama. Zasedanje porodičnog suda, na kome sam ja bio jedini optuženi, mogao je da počne. Namestio sam svoj najbolji osmeh, mada je , čini mi se, više ličio na grimasu koju su istraživači imali pred kanibalskim plemenima na dalekim ostrvima Nove Gvineje i hrabro se uputio ka najbližem ujaku.

- Ovo je moj stric, Siniša -  izjavi moja buduća žena.

- Kako sad stric, zar na tom mestu nije trebalo da bude ujka Milan? – pobunio se moj mozak.

- Ovo je moj ujak Bora, ovo njegova supruga Tomislava, ovo je moj stric Toma i njegova žena Borka. – nastavljala je moja buduća žena da veze po porodičnom goblenu svojih rođaka. - Ovo je Mirko, ovo Stana, njegova žena, ovo je ujak Vlada, ovo njegova žena Desanka, ovo je ujak Siniša i njegova žena Nada, ovo je teča Siniša i njegova žena Nada, ha – ha – ha, kakva slučajnost!

Meni se smutiše i ujaci i tetke i roditelji. Osmeh je i dalje stajao na mom licu, ali je mene oblivao hladan znoj. Sve ono što smo, tokom popodneva uvežbavali, palo je u vodu. Naime, nekoliko sati pred zvanično predstavljanje, moja srećna devojka, i ja, više uplašen nego srećan, trudili smo se da popamtimo njeno porodično stablo. Bar one najstarije i stoga, držeće grane. Bilo je tu šestoro rođaka sa očeve i sedmoro sa majčine strane. Plus njihovi bračni drugovi. Dakle, ukupno trinaestoro ljudi sa njihovim imenima prezimenima, bračnim stanjem i dijagnozama.

- Dakle, upamti dobro! Stric Zaviša ne razgovara sa strinom Aleksandrom, to je žena strica Jovana, onoga što ima jednu kraću nogu. – počinjala je lekciju moja ljubav.

- A čija tašta se švaleriše sa ujakom? – štreberski sam pitao ja držeći u ruci olovku kojom sam vukao linije na složenoj mapi porodičnog blaga moje buduće žene.

- Ne, ne, ne! Sve si pomešao. Ćerka moga ujaka Vlade ima ujnu čiji se muž švaleriše sa taštom ujaka Radomira. To ne mora da pamtiš. To je iz drugog kolena. Sada ćemo se skoncentrisati sam ona prvo, na najbliže.

Koncentrisao sam se koliko god mi je pažnja to dozvoljavala, ali sam ubrzo shvatio da ja ne mogu da upamtim sva ta imena, krsne slave, decu i unučiće. Jednostavno, bilo je to isuviše veliko opterećenje za moj mozak koji je naučio na vrlo ograničen broj rođaka. Toliko ograničen da su svi mogli da stanu na prste jedne ruke. I to kada bih dva prsta stisnuo.

Zavidim svojoj ženi. Ona je moje rođake upoznala u jednom danu. Sa jednim stricem srela se na ročištu u sudu, a kako se sa njim sudimo oko dedovine, onda i ne mora da brine o njegovim generalijama jer mi sa njim i ne pričamo. Ostalo dvoje žive u inostranstvu toliko dugo da su i zaboravili naš jezik, tako da i njih smatramo samo bledim slikama u albumu naših rođaka. Moja porodična situacija je toliko sterilna da uopšte ne moram brinuti da će mi neki rođak banuti na vrata u vreme odmora posle ručka ili, ne daj bože, dan posle primljenog ličnog dohotka. Mada, imamo i mi jednu porodičnu odiseju. Moj pradeda Žika, u nastupu jednog od svojih oduševljenja, naspustio je svoje ognjište i završio je u  - Argentini! Tamo je proveo sledećih 15 godina, tako da smo mi, sa pravom, ubeđeni da tamo imamo rođake koji sa nama dele pozamašni nos i koji nabijaju svuda gde mu, objektivno, nije mesto. I još, neki od njih, pišu o tome. Tokom čuvenih godina koje su pojeli ratovi i poratni skakavci, moja porodica i ja tešili smo se da će nam se jednog dana na vratima kuće pojaviti neki Hoze Manuel don Žika,  vlasnik farme iz pampasa Argentine, koji će nas odvesti tamo da roštljamo po ceo bogovetni dan. Kada smo ceo taj užas bede i nemaštine preterali sami, počeli smo da kunemo tu našu oholu prekookeansku familiju koja je gledala samo svoja posla. Kada je, nekoliko godina kasnije, slavno bankrotirala argentinska država, mi smo se uplašili da će nam se na vratima kuće pojaviti Hoze Manuel don Žika, osiromašeni vlasnik farme iz pampasa Argentine, sa svojom mnogobrojnom familijom, pa smo počeli da proklinjemo nesrećnog pradedu Žiku i njegov nemirni istraživački duh.

Dakle, da li je bolje imati veću ili manju familiju?

To je sve, u stvari, point of view, što bi rekli moji rođaci iz inostranstva. Meni je lakše da ne mislim o rođacima, njihovim rođendanima, krštenjima i razvodima. Mislim da je i njima lakše ako ne razmišljaju o meni i mom nerazmišljanju o njima. Sa druge strane, moja supruga obožava svoju familiju i tu joj se ništa ne može zameriti. Ona vredno vodi računa da svaki rođendan uredno čestita,da pita ujnu kako njena žuč, da se sa tečom posavetuje o najboljem načinu kiseljenja krastavaca. Ona svojoj familiji daje i od nje dobija samo najkorisnije stvari.

Zato sam i ja počeo da vodim računa o ženinoj familiji kad je već moja bila puštena niz vodu. Vredno sam vežbao, kupio i knjigu koja poboljšava pamćenje, pa sam rodbinu vezivao za određenu kartu u špilu. Slagao sam ujake, teče i strine po bojama, ali ih je bilo toliko da sam morao da pozajmim i džokere, tako da su teča Dragoslav i tetka Dušica bili džokeri, što i nije bilo daleko od istine, budući da su njih dvoje bili neviđeni baksuzi i na porodična slavlja uskakali tek kada bi neko od pozvanih otkazao. Ali, sve je to lepo izgledalo u teoriji. U praksi, uvek bi me neki rođak iznenadio. Te bi ovaj teča promenio dioptriju, a ona ujna boju umetka. Stric Toma, recimo, stalno je bio na nekim dijetama od kojih se gojio, tako da sam ga često mešao sa ujakom Borom koji je bojio kosu.

Zato sam sa ženom osmislio jedan originalan pristup rešenju problema. Prisetili smo se jedne audijencije kojoj smo prisustvovali jer smo krenuli na koktel posvećen borbi protiv nepismenosti, ali smo loše pročitali natpis u foajeu hotela pa smo, greškom, završili, umesto među prženim giricama, među malo krupnijom ribom. Tamo je jedan od organizatora iza sebe imao suflerku, koja mu je, neprimetno, sa jednog lista papira, šaptala najbitnije stvari o sledećem posetiocu koji je došao da se predstavi. Sjajna ideja!

Tako i danas nas dvoje idemo na porodične svetkovine. Moja supruga stoji kraj mene, ruku pod ruku sa glavom nežno oslonjenom na moje rame. Odajemo utisak zaljubljenog para. Dok se smeška okolo i otpozdravlja rođacima, ona mi diskretno saopštava:

- Evo ga Nikola, tetka Nadin mali. Na trećoj je godini studija. Pitaj ga za tatin plastenik. A, evo i strine Aleksandre, Sinišine žene. Ona se zaposlila u policiji. Znači, pazi šta pričaš. Rodbina je rodbina, ali služba je služba.

Osećam se kao pripadnik kraljevske porodice.

Dejan Andrejić