Kratka priča o lenjivcu

Kada bi zvezde padalice znale da će jednom negde da padnu i pri tome se žestoko povrede, iz principa ne bi padale, pa se ne bi ni zvale zvezde padalice, već bi samo lenjo lelujale po svemiru i zvale se lenje zvezde svemirske lelujalice. Prema tome, čovek rođen negde među zvezdama ima pravo na zvezdanu lenjost, iako se čak i za lenjost u nekim delovima svemira plaća porez, kao na luksuz. Dakle, lenjost bi se negde mogla smatrati privilegijom, dok postoje mesta gde se surovo sankcioniše. Zbog toga svaka lenjost u pozadini ima neko argumentovano opravdanje, koje može biti prihvaćeno od onoga kome je sročeno, ali i ne mora što zavisi od prezentacije opravdanja.

Kolaju priče da mravi nemaju pojma šta je lenjost, uvek nešto rade bez zabušavanja i odmora, jer su naučili kako da se radno odmaraju, bez izmišljanja argumentovanih opravdanja. Njima slični su Japanci jer su žuti, sitni kao mravi, vredni kao mravi. I Kinezi su žuće, ali prirodno talentovani  lenjivci, pa kradu japanske projekte i stvaraju mašine koje rade umesto njih. Mi nismo ni Japanci, a ni Kinezi, ali smo zato nenadmašni lenjivci i puštamo da život prolazi pored nas, takav kakav je, bez posebne želje za promenama, a krademo sve što se može. Postoji neka teorija po kojoj se ističemo, da je lakše ići kolima u provod nego biciklom na posao, jer nam uopšte ne pada teško da realizujemo teoriju vezanu za transport, što dokazuje da nismo baš apsolutni lenjivci. Pa, koga još mrzi da ide u provod na neku ludu i nezaboravnu žuraju. Izuzetaka uvek ima, pa tako neki stogodišnji hrastovi vremenom gube želju čak i za provodima. Kako god, samo radni mravi su pravi mravi, a to potvrđuje i svetska liga mravojeda koja je veoma alergična na krive mrave, i ne konzumira ih iz principa sve dok se ne isprave.

Dobri poznavaoci lenjosti kažu da je lenjost definisana na više nivoa, u zavisnosti od intenziteta. Kada se ljudsko biće rodi i još nije imalo prilike da savlada gradivo iz osnova lenjosti, mala je verovatnoća da je lenjo. Tokom godina život ga nauči kako da eskivira neke neželjene poslove, dok ne dođe trenutak u kojem postaje lenj čak i za život. Gospodin Lenjivković je u jednom trenutku prohujavanja života dostigao maksimalni momenat maksimalne tačke nominalne lenjivosti, i postao je toliko lenj da ga je mrzelo i da diše. Ostao je takav sve do svoje prerane smrti. Prerana smrt? Postoji li uopšte vremenska kategorizacija smrti? Smrt je smrt, i tu nema šta. Uvek dođe u pravo vreme, onako kako je zapisano u zvezdama.