Neki naši strahovi

Jedno od ljudskih osećanja je strah, a događa se povremeno usled nekog dolazećeg razloga koji bi mogao da nepovoljno utiče na naš bioritam i raspoloženje. Međutim, čovek ima prirodnu želju za životom, pa mu je najveći strah, strah od  smrti.

Od malih nogu nas uče da je vuk strašna krvožedna zver. U pričama za laku noć, kao što su Crvenkapa, Tri praseta, Sedam jarića i druge gde je vuk u glavnoj ulozi, po pravilu je negativac. Da deca kojima se pričaju ove priče ne bi imala noćne more sanjajući strašnog vuka, priče se obavezno završavaju hepiendom, a strašni vuk pazari po tamburi i pravda pobeđuje. Naravno, ulogu negativca umesto vuka mogao je dobiti i medved, ali koje bi dete onda u krevet išlo sa plišanim medom? A i Maša bi ostala bez partnera. Divlja svinja je ipak samo svinja, a da je kojim slučajem dobila etiketu zloće, Pepa prase bi se verovatno zvalo Pepa vučić. Kako god, istorija je nepromenjiva, pa bio Pepa vučić ili prase, jednoga dana će postati svinja.

Kažu da se klin klinom izbija, pa tako neki svoj strah od smrti pokušavaju da neutrališu kreirajući situacije u kojima bi se našli u životnoj opasnosti. Ono kao generalna proba. Jedan balkanski lider improvizuje nekoliko atentata na sebe godišnje, pa se i pored toga što zna da je sam režirao, usere od straha. Onda u medijima servira neko patetično sranje kako je on potencijalna žrtva nekog potencijalnog teroriste. Takođe, imajući u vidu da je skoro svaka smrt tužna, želi da zna koliko bi bilo neradnih dana žalosti, u slučaju uspešnog atentata na njega, ili bi bilo opštenarodno veselje, koje bi se pretvorilo u tradicionalnu proslavu svake godine. Kao dan Republike, Exit, festival u Guči...

Nebeske visine su oduvek privlačile čoveka, jer je čovek oduvek bio i ostao zavidan pticama. Ptice mogu da se kreću na zemlji, ali i da polete ako zatreba. I čovek može prirodno da poleti ako aterira sa litice ili krova nekog nebodera. U tom slučaju pretvara se u fleku, pa slabo ostaje materijala za sahranu. Zato je napravio mašinu sa kojom može bezbedno da se otisne u nebo i posmatra svet sa visine. U slučaju kvara mašine, opet se transformiše u fleku.

Ipak, priroda je čoveku oduzela mogućnost kretanja na četiri noge, pretvorivši prednje dve u ruke, a time je i smanjila brzinu kretanja. Ako bi dete pre dvadeset hiljada godina krenulo iz Evrope kod rođaka u Australiju, tamo bi po pristizanju moglo da se penzioniše. Sporo, bre. Zato je odlučno stvorio mašinu koja će velikom brzinom da ga prenese do odredišta. Počeo je sa zapregom, koja se nekim čudom održala i do današnjih dana, da bi stigao do ultra brzih bolida na asfaltu ili šinama, pa prelazi relaciju, za koju bi mu nekada bio potreban čitav život, za nekoliko dana. Naravno brzina je često uzrok tragedije, pa je normalno da se čovek plaši velike brzine. U slučaju greške, ide na brifing kod Tvorca.

Neke daljine, u vreme bez mašina za letenje, je bilo nemoguće preći jer ga je od odredišta delila velika voda, pa je čovek morao da smisli plovilo sa kojim bi savladao izazov. Nekoliko balvana i lijane pretvorio je u splav, koji je bio pogodan samo za kratka rastojanja. Međutim, taj splav je čoveka na mnogo velikoj vodi pretvarao u hranu za ribe. Zato je morao da napravi mnogo veći splav, koji je u nekom trenutku nazvao prekookeanski brod, i rešio je problem. Ipak, velike vode su imale i imaju čast da ugoste mnoge brodove u svojim dubinama, tako da ribe mogu da biraju da će se hraniti mrsnom ili posnom hranom.

Će bude nastavljeno...