Neznalica, pa to ti je

Trudim se iz petnih žila da naučim nešto. Jes da sam mator konj, jes da nisam ni pri zdravlju, jes da sam danas sporiji nego pre dvajes' godinica, ali želja ne popušta. Oću bre da shvatim šta se to dešava u ovom svetu oko mene i koje to sile vuku u rikverc, pa sam rešio da se informišem. E tako, da znam i ja ono osnovno životno znanje koje su svi sem mene izučili, čini mi se. I oću da se napravi jedan moleban da ne bude jaka zima i da ima struje i da ne bude poskupljenja osnovnih životnih namirnica.

Gledam TV, naročito skupštinu, onu korejsku. Aplaudiraju, ustaju, neki zevzek se kurajberiše... Opasno je stanje, razmišljam nešto nako neuk, poče vazduh da crveni, nešto mi na krv miriše. A onda se ćušnem u glavu (bolje ja, nego neko drugi), pa samog sebe grdim: „Kakva more krv, pa jesu se uvezale zmije u čvor, ne može im niko ništa.“ Ono jes da ne mogu ni oni nikom ništa, sem sopstvenom narodu, ali zato to rade iz sve snage. To se bre navadilo, pa kad su videli da ih je krenulo, samo to rade: siluju sopstveni narod do iznemoglosti, pa onda ponove, pa tako, siluju li siluju, a onda moleban. Jer, da se zna, ne bi ta kiša stala bez molebana, kao što ne bi ni Pahomije, a ni Kačavenda, a ni onaj što mu je ukraden identitet, a brat je onog čije se ime ne spominje, a taj svog brata mLogo voli, pa se po deset puta na dan čuju, od ljubavi silne sve pršti.

I nema tu šta ko da se pita, sve je rečeno, sve je objašnjeno, sve se ne zna. Hiljade policija, a kriminalci u vrhu države, hiljade sudija, a pravda u inostranstvu, vojska koraka tvrdoga, a mašinerija prepotopska. Na tribini sinovi, unuci i ostala mnogobrojna familija porodičnih nam vlastelina, kneževa nam naših, feuda nam dičnih, sve poređani u prvi red, da se zna u koga narod da gleda, kome da se divi. Potpuno sam saglasan sa tim, a da se nekom i omaklo da saspe jedno par šaržera u taj prvi red na tribini grdno bih se na tog nekog naljutio. Napravio bih peticiju na fejzbuk, vala pravu, sa potpisima, ali pravim, a ne ukradenih identiteta. Jes vala, pa bi meto kapu na glavu, nakrivio bi je i gledao bih sa zaprepašćenjem snimak te katastrofe po hiljadu puta, al se ne bih krstio, preventivno bih se ateizirao, da mi se ne bi privuko neki Pahomije...

Ne da mi se da izučim znanje koje je stotinama hiljada hleb u usta stavilo, ne da mi se da ispratim tu putanju sa planine u veliki grad, uz sve rođačke ajvare i pihtije, a vele prosto je. Dva odela, jedno za prepodne, jedno za kamere, slika onog što se ne spominje u džep, pa gde god se nađe zgodno mesto vadi sliku i celivaj i hvali ga i mrko gledaj na sve kojima se oči nisu usjaktale od radosti i koji nisu spontano ustali i udarali dlanom o dlan. „Bolje da su se udarali međusobno šakama u glavu, možda bi se i otreznili“, mislim nako neuk, pa se postidim pred onim mantijama što pričaše da ima i „greha u pomisli“, što sada onako neuk smatram pokušajem vladavinom uma, ali neuk kakav sam mislim da onaj čije se ime ne spominje to radi bolje i od ovih što su hiljadama godina vedžbali. A sad odo da naranim svinje...