Pariski splin

Kraljevačka kafana Pariz. Naslonjena uz korzo. Najviše podseća na stecište nekadašnjih međuratnih pesnika. Pomalo zagušljiva od pečene ribe i duvanskog dima, ali pravo gospodsko mesto, sa onim dobro poznatim boemskim stolovima i unutrašnjosti koju krasi enterijer od punog drveta. Nema slobodnog stola kad penzioneri tog dana podižu iz banaka emisiju za svoj višegodišnji trud i rad. Tada se sve probudi. Čini mi se da ovaj grad oživi samo dva puta mesečno. Ostalim danima je nesretna raga koju vlastodršci bičuju i progone. Subotom u Parizu odmaram pređene kilometre duše, kulturnim dodatkom Politike, sam, srčući prijatnu gospodsku kafu i osluškujući razgovor sasvim običnih ljudi.

− Peder se opet ne skida.

− Ne skida, jašta. KZN mu je neka vrsta postapokaliptičkog orgazma.

− Neki neartikulisani uzdisaji. Šta je ono?

− Da, kad trokira, kao da svršava i leti u nebo.

− Trebalo bi ga mučiti, barem u fikciji.

− Kako?

− Pa recimo, godinu dana da bude na minimalcu uz težak fizički rad, povremeno neke aktivnosti u rudarskom basenu, nedeljno mučenje poligrafom za sve što je slagao u poslednjih dvadeset godina, a onda ga pustiti na KZN. A tamo, poskidati novinare sa lanca.

− Verovatno bi jecao!

− Daš mu još i kobasicu, pa da ne zna da li da je stavi u dupe ili da je pojede onako izgladneo i bled.

− Sunce ti jebem, još mu samo štafetu nisu nosili.

− Još i to da vidimo, pa da umremo.

− Živeli!

 Kucanje pivskih flaša nepoznatih ljudi me je podsetilo da je vreme za opuštenost isteklo. Ugledah odličan tekst o Jiržiju Menclu, ali pomislih da je bolje da ga pročitam kodkuće.

Pariz me posmatra preko spomenika kako odlazim, ta gorostasna zgrada koja je upamtila čak i nemačke čizme.

Ivan Novčić