Poznavati neke ljude

Kao dečak, gospodin Mutić se nije mogao pohvaliti nekim naročitim znanjem. Uistinu, poznavao je čitavo mesto u kojem je živeo i svakog meštanina ponaosob ali što se tiče škole i gradiva, tu je malo škripalo. Nije se zamarao nepotrebnim znanjem, pa je uvek bojkotovao porodično gledanje kviza nedeljom uveče. Roditelji su bili popustljivi prema njemu, s obzirom da je bio sin jedinac. Nekako je završio osnovnu školu, a kasnije, na opštu radost njegovih, i srednju i to za stolara. Stolarski, ili bilo kakav drugi zanat, sigurno je parče hleba, smatrao je njegov otac koji je uticao, bolje rečeno, potplatio sopstvenog sina da školu završi.
Pored uobičajnog džeparca, učenik Mutić je dobijao i bonus, a taj bonus bio je neka vrsta mita. Otac bi ujutru ustao, ušao u sinovljevu sobu i na noćnom stočiću bi ostaviljao novac. Ukoliko bi svota bila odgovarajuća, sin bi odmah ustao i otpočeo bi spremanje za školu. Ukoliko količina ostavljenog novca ne bi bila odgovarajuća za težinu časova tog dana, nastavio bi da spava, odnosno da žmuri čekajući ponovni dolazak oca sa novom ponudom.
Diploma stolara proslavila se u najužem porodičnom krugu, a ushićeni otac je uz zdravicu tom prilikom obećao otvaranje radionice za svog sina sa sve najmodernijom opremom.
Naravno, svršeni maturant Mutić nije želeo da svoje dragoceno vreme traći niti u svojoj, niti u bilo čijoj radionici. Nadanje roditelja da će sa diplomom doći kraj njihim glavoboljama veoma brzo se raspršilo.
Mutić je najmanje vremena provodio u svom porodičnom domu. Uglavnom je boravio sa svojim mnogobrojnim prijateljima i poznanicima. „Ušao je u neke organizacije.“ uz kafu i uzdahe žalila se njegova majka svojoj komšinici.
Vreme je prolazilo, zebnja roditelja nije jenjavala, naročito od kada je njihov naslednik viđen na televiziji. Na pitanje roditelja kako je tamo dospeo, odgovorio je: “Znam neke ljude.“ Kada je dobio posao u jednom važnom odboru, a kasnije još i službeni automobil i stan, njegovi roditelji su pretrnuli od zabrinutosti. Mutić bi ih i tada, užurbano, preko telefona smirivao rečima:“ Ne brinite se, znam neke ljude.“
Preko nekih ljudi upoznao je i svoju suprugu s kojom je izrodio dvoje dece. Sina je, preko nekog čoveka kojeg poznaje, upisao u jednu privatnu školu s velikim renomeom, jer kako gospodin Mutić često kaže:“Obrazovanje je najvažnija stepenik u životu svakog čoveka.“ Ćerka pokazuje talenat za muziku, gospođa Mutić se protivi tom pozivu, a njen suprug je smiruje rečima:“Neka ga dete, neka proba, upoznaće neke ljude.“
Službeni vozač, kojeg je gospodin Mutić zaposlio kod sebe, jer poznaje njegovog ujaka, ovog nedeljnog jutra pokupio je ovu srećnu, dobrodržeću porodicu ispred njihovog doma. Nova stranka gospodina Mutića u koju je došao, naravno, preko nekih ljudi, izlazi na lokalne izbore. Ukoliko sve prođe kako se očekuje, neki ljudi koje  gospodin Mutić poznaje, poguraće ga na jedno veoma važno mesto.