Pupasti

Gledam danas Pupastog, a ko pametan može tako da se zove u stanju je da drži ceo dan jedan ratluk na stolu i da čeka, vreba momenat kad će da nestane, onda okupi ljude i kaže im: „Očigledno da ste vi neka bagra, ni ratluk pored vas ne može da preživi!”

Tako maltretira narod sve dok se ne javi krivac, crven po licu od visokog pritiska i kaže: „Oprostite, direktore Pupasti, nešto je srce počelo da me guši, pa sam ga pojeo.“

Tu se ceo zbor okrene prema Pupastom, da vidi šta će sad, ali ima Pupasti rešenje za sve situacije: „Nema veze, svejedno ste bagra“.

I tako godinama, postavljen u inat zdravom razumu, iako se vlasti smenjuju i padaju vlade, nestaju države i alijanse, Pupasti jaše i siluje radni narod istim intenzitetom. A njegova pamet, obrazovanje i kultura, to je posebna priča, kao ekspert opšte prakse greškom je dospeo da bude direktor nama, pobačajima zlatnog perioda obrazovanja, koji nismo ni svesni koliko smo nesvesni i bez ushićenja prihvatamo promene na skali normalnosti, koje samo pale Pupastog i onog koji ih u tom momentu uvodi( pa je tako u mogućnosti).

Da li je onda čudno da smo za pelene za radnike čuli prvi put, pre gotovo deceniju i po, lično od Pupastog? Mnogo mu se bila dopala ta ideja. Uopšteno govoreći, lud je za svim nastranostima. Kao ekspert opšte prakse, opet, tako je izučio zakon, da svaki član u njemu najzlonamernije sprovodi, a i da sebe zaštiti, kako bi drugačije opstao tolike godine i pored najelegantnijeg preletanja. Najveća Pupastova muka je što mu zakon ne dozvoljava, a sve su prilike da neće uskoro ni da dozvoli, da nabija ljude na kolac. Živ nije iz tog razloga. Makar jedno malo vešanje pred firmom, kad bi mu dozvolili, primera radi, srce bi mu se umirilo.

Onda, tako, kad napravi skeč, kao ovaj sa ratlukom, izvređa ljude, ponizi (razgovora sa Pupastim nema), dobaci neku izjavu, tek da sve međusobno posvađa i nema ga dve nedelje, ne pojavljuje se nikako, samo noću oko tri, četiri, stižu pisma od Pupastog, sa pretnjama, ako ne uradite to i to, ja ću vama ovako i ovako, a ako ne uradite tako i tako, ja ću vama naopako.

Pitali ga jednom zaposleni: „Direktore Pupasti, koje je vaše radno vreme?“

Odgovorio im je: „Ja nemam radno vreme, ja sam radno vreme.“

Pred Novu godinu, setih se moga Američanina, kaže nešto u fazonu, ako država drži da se čoveku, kao što je taj i taj mogu poveriti toliki ljudi, onda nikoga ne smeju zadržati ni preterana tankoćutnost u procenjivanju samoga sebe, ni skromnost, ni strah od odgovornosti. I napisah otvorenu čestitku direktoru Pupastom: „Strašno me zaprepasti jedan akrepasti, a taj akrepasti, to ste vi Pupati. U Novoj, 2017-toj godini, direktore Pupasti, nadam se da će neka od institucija konačno da se pozabavi sa vama, sad ludnica ili apsana, vojska ili policija, svejedno, bitno je da ste vezani i zatvoreni, a ključ bačen u savske dubine, da nikad, nigde i niko ne zavisi od vas.“

I još dopisah

 „P. S. FUJ!!!!“

Danijela Ćuzović