Sudija i optuženi mrtvac

-Dakle, Vi tvrdite da ste mrtvi?
-Tako je, gospodine sudija.
-Za to morate da imate neki dokaz, potvrdu mrtvozornika.
-Ja sam mrtvozornik i tvrdim da sam mrtav.
-Neobično. Kako onda razgovarate sa mnom?
-Ne znam. Možda Vi imate tu moć da razgovarate sa mrtvima.
-Hm... Da li Vi to pokušavate da se izvadite na ludilo?
-Nemam potvrdu da sam lud. Imam potvrdu da sam mrtav. Evo, vidite...napisao sam je pre nedelju dana.
-Mrtvi ne mogu da pišu, znate to.
-Kako onda glasaju?
-U redu. Ovakav razgovor nigde ne vodi. Odlažem suđenje za deseti sledećeg meseca. Nadam se da ćete se do tada pribrati.

Nakon završenog radnog dana, sudija je otišao kući. U poštanskom sandučetu su ga sačekali računi, u dvorištu su ga sačekala deca sa zahtevima za nove patike, odnosno za školski izlet. Žena je po običaju bila nezadovoljna celokupnim svojim životom.
Nakon što je pojeo supu, sudija je na salveti napisao oslobađajuću presudu za sebe.