Zimske radosti

Kao deca voleli smo obilje snega, jer je za nas decu kao posledicu imalo sankanje, grudvanje, klizanje ili sneškobelićiranje. Stariji su čistili sneg po drvorištima i pred svojim kućama, a mi smo ih bombardovali grudvama, pa su nam često spominjali majku. Poneka grudva je zalutala u nečiji prozor, što je bio dovoljan razlog za još jedno kvalitetno majkiranje. Nikada nisam shvatio zbog čega, jer su i stariji nekada bili deca. Zima je nekako bila drugačija, hladna, ali uglavnom bez ozbiljnijih zdravstvenih problema.

Sneg pred uličnim delom kuće nije bio kažnjiv, ali se redovno sklanjao, da domaćin ne bio deklarisan kao neuredni domaćin, što se smatralo sramotom. U današnje vreme ti dođu bahati žohari iz komunalne murije i narede ti da ukloniš sneg sa javne površine ispred kuće. Komšinica je često kasnila na autobus, jer je htela prvo da počisti snjega sa raznih površina. Posle nekog vremena, posebno u tinejdžerskim godinama, stariji su nam predali lopatu i korovaču, te nam je odmah bilo jasno da ćemo još dugo prevrtati sneg, do sledeće smene generacija.

Dede u penziji su bili uprezani u sanke, većinom po babinoj direktivi, jer je babi uvek falio neki začin u kuhinji, tako da smo imali besplatnu zapregu do prodavnice, u kojoj smo se još ogrebali za neku žvaku ili bombonu. Ponekad deda nije bio raspoložen za dodatni trošak po našem izboru, ali se ipak isprsio da se ne bi obrukao, pogotovu pred atraktivnom kasirkom. Posle toga, bar nedelju dana je deda išao sam u prodavnicu.

Grudvanje je imalo više značenja u društvu. Meka grudva slabo bačena na nekoga označavala je simpatiju koja je direktno stavljana do znanja. Netrepeljivost je iskazivana dobro presovanom grudvom, koju smo zvali ledenjača, a koja je pristojno zafrljačena bila u stanju da ozbiljnije povredi. One srednje tvrdoće bile su prijateljske, i skoro da smo ih jedni drugima dobacivali kao loptu za plažu. Najgore su bile grudve lemalice, koje su zvršavale u nečijem prozoru, pa su naši roditelji morali da nadoknade štetu. A onda su nama naneli štetu, bez nadoknade.

Jedan od omiljenih sportskih disciplina je bilo klizanje. Ne baš umetničko, ali smo umetnički znali da se razbijemo na tociljarki koju smo sami kreirali. Izlizani đon obuće je bio siguran pokazatelj naših dnevnih aktivnosti, ali i poderotina na pantalonama. To je često bio dovoljan razlog da nam roditelji objasne na plastičnom primeru koliko je klizanje opasan i bolan sport. Izbegavanje tociljarki na određeno vreme bio je siguran znak da su nečije noge mehanički obrađene nekim sredstvom za fizičku edukaciju. Prelom ruke ili noge bila je retka pojava, ali je zato šantanje bilo na svakodnevnom repertoaru.

Pravljenje gospodina Sneška Belića bila je prava takmičarska disciplina, gde je estetika bila od presudnog značaja. Svako dete se trudilo da njegov sneško bude najlepši. Naravno, nismo štedeli na dekoraciji, gde smo koristili čak i nove šerpe umesto šešira, a ponekad i majčin slamnati šešir. Umesto komadića uglja koji bi predstavljali sneškovu dugmad i oči, odsecali smo veću crnu dugmad sa očevog kaputa. Sneško bez šala nije onaj pravi, pa smo stavljali naše štrikane šalove, a bilo je i babinih svilenih marama. Za sneškov nos, pobrinula se baba koja nam je dala neku lošiju šargarepu. Bili smo ponosni na naše umetničko delo i radovali smo se. Razumljivo je da roditelji nisu bili oduševljeni našim izborom dekoracije, pa su našu radost sankcijama pretvarali u tugu. Ipak, bila su to lepa vremena.

Današnji klinci sanke smatraju antikvitetom, a umesto grudvanja snegom grudvaju se porukama na mobilnim telefonima ili lapovima. Izbegavaju tociljarke jer ako padnu i povrede ruku, neće moći da manipulišu mišem. Izrada sneška im traje predugo i smanjuje vreme za društvenu mrežu, a lopatanje snega nije prihvatljiva akcija čak ni za tinejdžere. Međutim, kao što je došlo naše vreme za radnu akciju čišćenja snega, doći će i njihovo, dopalo im se ili ne.