Atelje jednog Borisa

Volim kad je život neplanski. Dok kucam ovu rečenicu, pošto ne pišem na papiru kao što bi bio običaj I kao što nas je učio naš cenjeni profesor geneologije, već kuckam po dugmićima tastature jednog osrednjeg laptopa, shvatam da dugo nisam napisala da nešto volim. Mada, eto, ispostavilo se da mi neplanski život prija. Makar za sada. Videćemo koliko puta ću se predomisliti do sutra. Koliko preispitivanja i bacanja u dileme o pitanju i suštini života. Donela sam dosta odluka juče tokom jutra, zatim tokom dana i najzad tokom noći. Za sve to vreme izdešavalo se dosta fizičkog kretanja. Iz prevoza sam poletela prijatelju u nevolji i naravno i pre nego što sam pomogla odlučila sam da nagradim sebe što sam uopšte toliko uspela za sada da uradim. Bila sam ponosna na sebe, moram priznati. Takođe, nedostaju mi moji nekadašnji poznanici, polupoznanici, stranci, prijatelji na kraju. Još jedno priznanje, neplanirano. Nisam planirala da će mi nedostajati iko od toliko sveta. Ali desi se i to, pogotovo kad se vratiš kući pa shvatiš koliko si živeo život tamo negde, a koliko ga ovde isto tako ne živiš. Vidiš da bi trebalo da se pomeriš sa te stolice na kojoj sediš dok upravo ovo kucaš ali ne ide baš. Pa si ljut na sebe, pa mrziš sebe, pa razmišljaš koliko si bio pun želja pre samo godinu dana a sada toga nema. Zanima te ko je odneo taj elan iz tebe, ali onda, dok tražiš krivca, shvatiš da u tebi živite samo ti i ti i niko više. Ako niko od vas dvojice nije to uradio, trećeg nema. Da li je nestalo? Ne zna se. Pokušali su da protumače taj fenomen isparenja čestica i došlo se do zaključka da volja i želja preuzimaju zasebnu ulogu onda kada odlučiš da ne možeš više da ih forsiraš. Tada ili postanu divlje pa postaneš mladi naučnik, wunderkind ecc. Ili, odleti u nepovrat i nikada ih više ne vidiš. Nekako je lako imati rascepe u glavi kada si na međi ove dve mogućnosti. Jasno ti je da je dovoljno samo malo ulaganja u to da se zadrže ove dve mlade dame sa kojima je život lepši, ali nekako si malo umoran. Strašno zvuči sa dvadeset i pet, ali tako je nekako i tačno. Umoran si i treba ti laganiji tempo. Sve si radio do sada na vreme, precizno i tačno, sa možda i više energije nego što si imao, i sada se samo osećaš umorno. Treba ti odmor i trebaju ti ljudi koji će ti dati pozitivnog razmišljanja. Ljudi su izvor nepresušne energije i uvek ti je tako lepo kada se nađeš u takvom čoporu. Nekako te ta druženja gde ima manje ljudi ne zadovoljavaju više. Ili su to jednostavno ljudi koji te ne zadovoljavaju više. Jer hoćeš više. I treba ti laganija atmosfera ne bi li prelaz iz rem faze ka aktivnom životu bio što bezbolniji. Onda se trudiš da ispoštuješ sve one koje nisi dugo video, jer se neko zaposlio, neko je dobio posao van struke, neko je dobio dete ili se oženio, i shvatiš da samo želiš da pobegneš među ljude koje nisi video skoro nikada. Otrčiš u taj ponoćni zov života iako si svestan da ćeš u jednom momentu večeri jako žaliti što sada nisi skrenuo levo samo jedan ćošak pre tačke sastanka jer će se desiti ono što si i pretpostavio, a to je da ćeš biti jako gladan i jako daleko od civilizacije. Ali sada si mnogo gladniji života i želje za nečim novim, za nečim zanimljivim. Dok koračaš razmišljaš da zoveš poglavicu plemena ne bi li ti dao direktna uputstva u kom delu zelenog parka se nalaze, ali čuješ graju i smeh i tako oslobađajuću energiju i oslobađa se i tvoj osmeh. Ponovo si srećan. Tako siguran, jak i voljan. Koračaš britko i nailaziš na poznato lice. Pokušavaš da ga iznenadiš i praviš se da tu u masi stojiš već neko vreme i da se nonšalatno pojavljuješ, ali je lice toliko srećno što te vidi da njegova energija obara pokušaj glume i već se sada pravi mesto za pridošlicu. Hipi komuna opet radi! Osećaj je lep i nakon koji sekund kao da sam među njima već danima. Nije bitno ko si i kako se zoveš. Bitna je energija i tvoja želja i volja da je prihvatiš. Ona će te svuda odvesti. Kao recimo mene što je tu noć odvela na jedno mesto. Smeha se sećam i mladosti. Kako prija ta mladost. Tako je puna lepih zuba, veselih očiju, svilene kose, teksasa, bosih nogu i neudobnih cipela. Nešto novca i mnogo života. Pleni iz svakoga od njih, gde god da pogledaš život se otvara. Bilo je svetla i glasova, bilo je dalekih šuma i bršljenova i vijugavih staza. Bilo je mraka i vriske, adrenalina i trčanja, padanja i kidanja farmerica o trnje. Bilo je toplih i sigurnih ruku i onih ruku punih ljubavi i brižnosti. Bilo je najtoplijih zagrljaja i detinjih poljubaca u obraz. Bilo je straha od mraka i tunela, ali bilo je sigurnosti u samo jednom pokretu. Bilo je toplo i bilo je prijatno. Bila je mladost. Bila je uspomena I tren, i u trenu satkan univerzum.