"Bilo je to u nekoj zemlji seljaka..."

Nekada davno, u neka vremena pre gladi, pre ratova, pre mržnje, pre nego što je Drina postala granica, beše jedna generacija, jedna mladost što je pevala u autobusu i putovala ka Bajinoj Bašti, ka Tari. Tada su se neki Tarabići pominjali samo u kontekstu znamenitosti. Tada su se samo kao legenda pričale priče o tome da radar ne prepoznaje ništa iznad Kremana. Obilazili smo branu, grandioznu betonsku pojavu, delo ljudskih ruku, zaustavljenu rečnu bujicu, zaustavljeno i ukroćeno vreme. Podseti me to na „Ukroćenu goropad“... Taj naziv mi je asocijacija na divnu utopiju u kojoj sam imala čast da malo živim, da je osetim, da je namirišem. Kao da je tada goropad zaista bila ukroćena, vezana u debele lance. Vladao je mir. Možda su neki morali platiti cenu tog mira ali ti neki nisu bili većina. Mali čovek je imao svoj život na dlanu, kao suzu čist, jednostavan. Poslednji mirisi, poslednji ostaci tog sveta bili su sadržani u nama, u generaciji koja je završavala srednju školu i među poslednjima išla na neke slobodne ekskurzije. Slavili smo na Tari, slavili smo u Dubrovniku, slavili smo gde god da smo se našli te godine. Nadali smo se, neki fakultetima, neki zaposlenju, neki putovanjima, neki slobodi i ljubavima. Nada nije po svaku cenu u srodstvu sa Verom, a pogotovo ne sa vernošću. Nas je Nada prevarila. Načinila je strašnu i neočekivanu preljubu sa Izdajom. Sva naša očekivanja pala su u vodu i utopila se, nestala u mutnim dubinama zauvek.

Ali, pre nego što sam išta znala o tome, plašile su me neke stvari koje su kasnije izgledale kao vic, kao crni humor nakon svega što je usledilo tek nekoliko godina kasnije, nakon građanskog rata, nakon što je Drina pretvorena u krvavu reku razdvajanja. Plašio me je prvi ples, plašilo me je kako ću izgledati u svojoj skromnoj odeći, hoće li mi iko dati kompliment, pružiti mi ruku, hoću li uopšte plesati svoj maturski ples i kako kad ne umem!? O, muke! O, slatke muke neznanja!

Da sam tada znala da će drug s kojim sam prvi put plesala, poznat po lošim ocenama i izgredima, kasnije biti defektolog i pomagati deci koja će imati slične probleme kao on tada... bilo bi to mnogo više od jednog plesa! Mada, nikada ga nisam zaboravila. Nikada nisam prestala da ga pominjem Bogu u svojim tajnim molitvama i tražim da mu osvetli pute jer je zaslužio osvetljavajući meni to važno veče. Da sam tada znala da će tom divnom, divljom rekom, vezanom u beton, jednog dana ploviti leševi, nikada ne bih sela u čamac i vozikala se kao dokoni turista. Ne bih! Plakala bih i molila zemlju, vodu, vatru, vazduh... sve što mi na pamet padne, da se to ne dogodi. Nisam znala. Niko nije znao da bezbrižnost može preko noći biti preklana.

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu...“

Radojka Rea Sartori