Crno - beli grad

Pade mi na pamet danas ona pesma koju su pre neke dvadeset dve-tri godine izvodili Vlada i Bajka sa prijateljima, ona o Beogradu. Pročešljam malo po YouTube i pronađem je. U spotu sve idealno, čiste ulice, policajci na konjima, vesela deca, mir, sloga i radost. Prelepo.

Da li je ovo onaj grad u kome smo odrasli? Da li je ovo onaj grad koji se svojevremeno prijavio da organizuje letnje olimpijske igre 1996?

Izađem posle toga napolje sa psom. Pravim veliki krug, ne baš Krug Dvojke, ali blizu. Na Slaviji ona odvratna fontana koja liči na s(k)eptičku jamu. Prođem pored besne zgrade gde mi već godinu i po dana živi nekada najdraži rođak, sad totalni stranac – čoveče, ovo čudo izgleda kao džinovski sarkofag, kao da u njemu spavaju vampiri. Odmah pored, Holiday Inn, otkud znam, neka njegova ispostava, ne razlikujem ga od onoga na NBG. Interesantniji mi je park sa druge strane ulice, te one rupčage gde prodaju sve i svašta. I da, to je naravno Ruzveltova – prošlog leta kaljuga, sada komedija. Dok je obnova, nema odmora, a kad se slikaju sa radnicima, pukotine širine one sentandrejske mogu da se otvaraju koliko god im duša betonska poželi. Neko će ih sanirati, kažeš? More, vi dosta toga ne znate za svoj uzrast.

Ljudi mojih godina se hvale kako još uvek idu po kafanama, kako ih pijane nose kući. Ajte, molim vas! Našim bakama i dekama to je bio deo života, kod vas je samo truli pozeraj, pokušaj da se ispuni neki hir...isto kao kad su oni deset-petnaest godina mlađi od nas odjednom fascinirani devedesetima. Možda čak imam više razumevanja za njihovu fantaziju – ova decenija je remiks devedesetih: ponovo se parkiraju na sredini ulice (neki dan videla policijska kola, mmda), jure kao manijaci, oblače se kao ’arambaše.

Neko bi sad rekao da su rafovi puni i da nećeš ući u samoposlugu i zateći teglu turšije i dva „Čokomiša“. Ma, je li? Ovo je gore – videćeš gomilu toga za šta u životu nisi čuo, a što kupuju samo skorojevići, šalabajzeri, te oni iz moje struke koji su do juče sadili krompir, ali su bolji laktaroši od nas koji ne umemo da lažemo i da se dodvorimo.

I šta sad? Da kupim nešto što je više suva šljiva nego čokolada, pa da posle toga uzmem i jedan stari dobri „Menaž“ kao protivotrov? A?

More, jok. Ako nema hleba, neću jesti kolače, već ću gađati jajima. I svako ko mi se ne pridruži, ne da nema ono muško, već nema ono žensko – pomislite, ništa na svetu ne može da izdrži takvu torturu, to nije uvreda, to je kompliment. U ovo drugo su nas odavno tresnuli.

A, sad u parkić. Hvala svim božanstvima i tašmajdanskom sablasnom drvetu, niko ne sklanja decu od ovih pet kila terora što mi ide uz nogu. No, ono igralište mi izgleda kao džinovska verzija drvenih igračaka koje se prodaju po privatnim apotekama. Oni kavezi što ih od milošte nazivaju igraonicama nisu mnogo bolji. Ko veli, da turimo male napasti negde gde nam neće prljati nove gipsane radove sa sve onim fensi (ljudi moji, ta reč ne znači to što mislite da znači) svetlima ugrađenim u plafon, te nameštaj iz one domaće kompanije koju će IKEA poklopiti samo tako. Odužili smo se univerzumu, od dva slepca smo napravili trećeg, ako treba i četvrtog, sad možemo da ih odgajamo uz Pink Music i crtaće čija je jedina svrha da prodaju igračke. Igraonice i vrtići su dobri samo ako u imenu imaju reč „kids“, to zaboravismo da napomenemo.

Ala smo moderni, totalno smo zapadni, iako nam je Rusija u srcu, jer Putin nešto-nešto, otkud znam, pitaj me posle sledećeg „Sputnjika“ i otkrivanja one sirote bistice Gagarina. Čoooveče!

Vozim bicikl pored nekadašnjih rupčaga ispred kojih su pecaroši pili pivo, okruženi olupinama starih brodova i uspavanih lučkih kranova. Tu je negde bio i jedan običan kran, koji se nije pomerao dvadesetak godina. Na jednom mestu, staza je obilazila divno, veliko drvo, mislim da beše lipa, jer niko nije imao srca da je poseče. A sad? Ne znam ni gde je tandarnica gde sam kupovala ’ladnu vodu gotovo džaba, ne bih mogla ni da pretpostavim gde je bilo drvo, vidim neke dve odvratne zgradurine, nekakvu sandučaru koja je valjda restoran, a posle moram da obilazim ogromnu rupu, koja nije bila tu pre par meseci. Kunem se. Onaj deo posle rupe se nije promenio, no osećam da je pitanje dana kad će se pretvoriti u nešto sterilno.

Kalemegdan bi da naplaćuju? Čekaj, a ako uzmem dron i gledam odozgo, hoćete li ga ustreliti? Hoću li biti opasna po državnu bezbednost kao Keba? Ne kraba, onaj drugi.

Ovaj Central Garden u mom komšiluku ima čuvare, mi proli ne možemo da uđemo unutra i da vidimo šta je to toliko lepo, a spoljne stepenice se već klimaju? Ma ne, to se meni samo čini.

Ne smem više da izađem napolje, svakog časa može da nikne neka gadost, svakog časa mogu da naletim na nameštena slikanja tobože srećnih parova ispred Botaničke bašte. E, bratesestro, kakva si mačka, suuuuper ti je fotka, taman za Fejs, ljubim!!1!1!

U, bokte. Vrti mi se u glavi. Moram da završim. A, bojim se da sam tek počela...