Daljine

Prepoznajući sebe kao starog pajaca u novom odelu, koje više ne odaje utisak lude nespremne da se ma i na tren zadrži stopalima čvrsto na tlu, koračam neshvatljivo sigurno putem od koga sam bežala, silazeći na stazu koja me dugo, smem reći i predugo, vodila od svega, svih, a najviše i najdalje od sebe - sada tek vidim...

Novo sunce gori nad mojom glavom... I sve je isto kao i pre - ali samo za moje oči, jer njih i dalje taj sjaj puni suzama, a rumeno nebo nepogrešivo po dlanovima ostavlja senku predstojećeg zalaska, koji je za treptaj, za uzdah udaljen od mene... Isto je... Opet izgledam kao čovek koji plače dok mu iz ruku - poput ptica užurbanih pred prvim naznakama zime u svom letu prema jugu - hitro i gotovo mahnito beže svi snovi i želje do tada poznati... Usudila bih se reći da se u tom preda mnom raspuklom pejzažu već viđenog i ja nalazim kao nešto preživljeno i nepromenjeno, ali takvu pomisao nadjačava podivljali bat srca - koje dokazuje da ipak živim - jače od sunca i više od purpura u nebu - i da me odvaja...

Nevezana za sve oko sebe, slobodna samo u bežanju od svih, najzad sam zastala... Kao davljenik izmučen u predugoj, nepravednoj borbi sa maticom kad dolazi do daha na obali koja ga od smrti odvaja, iznad svega mrzeći vodu, udišem duboko i lagano se smešim u olakšanju, kakvo ni najveća omaška mog pera ne može opisati...

Jasno je... Nema u tom slučaju ničeg lakšeg nego voleti stranca koji me je spasao...

Nenaviknuta još uvek na jed pred užurbanošću vremena, koje sam tako dugo i lako gurala od sebe, zaustavljam satove. Na trenutke, osećam kao da opet činim nešto što je u meni postojalo pre i čak se ponovo uspem orobiti strahom... U dodiru, u pogledu, u osmehu - u svakom koji predajem bez zaklona u štit nedoraslog srca - vidim jasno iscrtanu liniju, plan mog leta, koji više i nije tako samo moj

i beg

i vrh

i dno

u jednom...

Isto je... Sve je isto i gotovo sledstveno meni pređašnjoj i tako jasno opredeljeno za sigurnost samoće, koja spašava jer odbija mogućnost nade, ali i strepnje od izdaje. I čini se možda kako nikad više nisam bila svoja i kako nikad dalje nisam pobegla - čak i meni, preobučenoj iz skitnice u kralja obavezanog prema svojoj zemlji, ali i iz kralja u slugu u imperiji svog srca ... Ali, tu priču kao prašinu sa starih knjiga

sećanja

istina

laži

i likova

preživelih, ubijenih, nestalih - svejedno

briše zauvek titrav ritam mojih trepavica iza kojih izbija pogled pun zažarenih strela... Rekla bih da me izdaje, ali za neke reči, baš kao i za neke korake više nemam snage... Zato ću reći da me priznaje... kao krivac svoj zločin... dok satovi zastaju po mojoj komandi, i nebo se spušta da ga opet ponesem između prstiju, u očima i rečima... Poletela sam opet - jasno je i slep je ko ne vidi i kome se kaže da ne gleda...

Govore...tako jasno moje ruke pretvorene u krila

Govore moje oči pretvorene u sunce

Dok drugima sve isto zvuči i kao prošlost izgleda

da nikad više

da nikad dalje

nisam bila tuđa

i sugirnija u letu

na putu

koji vezuje, a stegama i lancima me oslobađa...

Lako je, tako je lako onda, sada, uvek, zauvek i do beskraja, voleti stranca koji je sakrio ključ ispod svojih dlanova...