Debela žena!

2013.

Da se upoznamo. Ja sam debela žena. Imam trideset godina I tri put toliko kila. Oblačimono u štamogu da stanem, konfekcijski brojevi variraju od 44 do 50 (IT). Dosta takvih stvari je sa konfekcije za velike dečake, jer ne želim da nosim dugačke suknje, jednostavno ih ne volim. Farmerke se kupuju svaka četiri meseca.

"Znaš šta! Ti si mnogo dobar čovek!" kaže instructor vožnje. To znači da me teši što sam, je l' te, gabor.

"Ti moraš da se udaš za prvog koji naiđe! To će ti biti jedina prilika. Tako je mene, uostalom, našla moja devojka. Ona je mnogo srećna što me ima. Ja sam fantastična prilika, plus toga sam i odličan muzičar." - neko koga apsolutno ništa nisam pitala.

"Debela! Uhvatiću tvog psa i otvoriću mu lobanju! Samo da te još jednom vidim ovde." - poluobučeni mladić koji puši na stolici na balkonu u zgradi preko puta supermarketa.

"Puj, u p***u materinu, kravo jedna, trebalo je da te abortiraju!" - sedamdesetogodišnjak iz zgrade pored one u kojoj živi ovaj što bi da daje časove kereće anatomije.

"Da li ste sigurni da niste uzimali testosteron na crno? Delujete mi pomalo trans." - endokrinološkinja koja me zamalo ne posla na GTT test.

"Samo ti jedi, vidi kolika si!" - komšija koji je zaustavio dostavno vozilo samo da mi to kaže, na sred ulice. Dve godine kasnije, dobio je srčani udar i ostao na mestu mrtav.

I niko ne razume. A neki idu u drugu krajnost.

"Pričaš svašta, ti debela? Imaš komplekse, moraš da počneš da ceniš svoje obline i da se osećaš dobro u tom telu koje ti je dala majka priroda!" - gospođa koja me je kasnije blokirala na Facebooku, jer sam je prozvala zbog rasprave o mojim podočnjacima sa još dvolje ljudi, kao da nisam tu.

2017.

Da se upoznamo. Ja nisam debela žena. Imam tridesetčetiri godine i šezdeset kilograma. Nosim konfekcijski broj 38. Oblačim sve što mi se dopada i ne, nisam se preko noći pretvorila u pevaljku, niti sam postala redovna gošća ovog ili onog splava. Nisam juicer, nisam LCHF, nisam raw food, nisam paleo. Nemam nameru da pokrenem blog o zdravom životu jer to ovde, faktički, ne postoji, već sam pojam je paradoks. Ne, neću da vam pokažem sliku u kupaćem kostimu kako bih dobila trista lajkova i bar deset neželjenih poruka. Ne, nisam kupila periku; još uvek imam tanku kosu i baš me briga.

Zidar zviždi sa zgrade. Ne okrećem se. Nisam raspoložena da mu pokažem srednji prst. Sledeće što čujem je: "M'rš, kurvo!"

Osobe u daljem srodstvu, odjednom im se manje sviđam. Izgubila sam neke prijatelje. Pronalazim pasivno-agresivne poruke na račun žena koje su smršale, jer sigurno imam veštačku nogu (odsečena je bila tačno 30 kg, merila sam!), koristila sam neke nenormalne laksative, išla na rigoroznu dijetu ili vežbala 27.6 sati dnevno.

Hmmm, šta ćemo sa svim onim blogovima koji nas uče da treba da se ispovedimo ako pojedemo parče biločega sa margarinom? Sa onima koji nam govore da se uzdržavamo od parčeta...majko mila, ova reč je toliko zla da se teško piše...p...r...a...s, jao, bože, ...e...t...i..., oprosti mi, (Paraskevo), ...n...e.

Mislim, tako je, svako mršavi samo zbog tuđeg mišljenja i trendova, te da ne bi imao kompleks - nema šanse da bi neko to uradio zbog problema sa žlezdama sa unutrašnjim lučenjem!

I niko ne razume. A neki idu u drugu krajnost.

"Znaš da nije dobro da još smršaš? Zamisli da dobiješ onu 'bluemiju'?" - autor će ostati anoniman.

Hoćete li da vidite slike "pre" i "posle"?

Hoćete li da čujete kako sam sad model, imam dečka koji je fudbaler i poziram za CKM? Hoćete li da...ma, koga briga šta vi hoćete?

A da se mi ipak ne upoznajemo? Niste vredni toga. I ovako i onako ćete promašiti poentu ovog teksta.