Deda Đura

Deda Đura je jedan običan čovek iz našeg komšiluka koga viđamo često.Uvek je spreman na razgovor, prijatan prema svima. Često ga srećem u šetnjama u kojima ubija vreme, jer odavno živi sam,a retko mu ko dolazi u posete. Zateknem ga često, kako sedi na klupama na obližnjim igralištima, kako posmatra klince iz komšiluka koji tu igraju košarku. Obožava ih, iako su ih dosta njih prozvali“huligani“zbog noćne galame koje znaju često tu da prave. Poneki put ga nađem kako mu pogled luta negde, dok drži cigaretu u rukama…sa mislima koje su verovatno negde daleko u prošlosti. Bili smo dobri prijatelji i nekoliko meseci posle tragedije koju sam doživeo, sreli smo se ispred zgrade.

-Dobar dan, deda Đuro!

-Dobar dan, komšija! Kako si?- reče on

-Eto, nekako guramo…šta da se radi.

-Hoćeš na kafu, prijalo bi mi društvo.- pozva me iznenada.

-Može, što da ne.- rekoh.

Popeli smo se do njegovog stana i on je pristavio džezvu za kafu.

-Kako ti je supruga? Kako se ona nosi sa tom tugom i boli? Izvini,što nisam išao na sahranu…nisam mogao, jednostavno. Znaš da sam voleo tvoju ćerku, od malih nogu je bila umiljato dete. To što joj je ono čudovište uradilo je strašno.- reče deda, dok su mu se oči punile suzama.

-Borim se da je održavam na nogama…često jedva uspevam, pogotovu kada idemo na groblje. Sedi kući, gleda u slike nje i unuke...šta da ti kažem. Ja idem u nabavke, kod lekara za lekove, a ona sedi kući. Neki put mi dođe da vrištim, jer ne znam kako da joj pomognem.

Prineo je šolje sa kafom, seo i zapalio cigaretu:

-Teško je, tu čovek ne zna kako bi mogao naći reči utehe. -reče on--Znaš, ispričaću ti nešto što malo ljudi zna o meni, možda će ti nešto malo olakšati. Sećaš se da imam sina i ćerku, žena mi je umrla pre nekoliko godina…

-Da, znam, ali dugo ih nisam video. Puno godina je prošlo kada sam ih zadnji put sreo. -rekoh - Prošlo je više od petnaest godina, kako su otišli, sin je negde u Americi, ćerka verovatno negde u Francuskoj, bar se zadnji put odande javila. Otišli su odavde dosta mladi, puni bunta i želje za avanturom...žena i ja ih nismo mogli zaustaviti. Ona je i patila puno za njima i razbolela se od tuge…mučio sam se, kao i ti sada, ali umrla je. Nisu dolazili na sahranu, sprečeni su bili, nekim svojim poslovima i posle toga smo prekinuli veze. Zato i ne znam šta je sa ćerkom, sin znam da se oženio i da ima dvoje dece…imam samo par slika koje su mi poslali dok su bili bebe. Bože, pomislio sam, koliko patnje u ovom čoveku…koliko dugo on nosi tu svoju bol, a malo ljudi zna za to. Iako je, dok mi je pričao, težak grč bio na njegovom licu, verovatno i njemu mnogo značilo, što je podelio to sa nekim ko može da razume. Sedeli smo još malo i krenuo sam kući, svestan da i meni može da se desi da danas-sutra moram da provodim poslednje dane tako živeći, a ne biti živ.

Posle tog razgovora shvatio sam da u mnogima od nas postoje boli koje smo prinuđeni da nosimo, a da ne možemo da objasnimo kako. Život je zaista veliko čudo!