Delić beskraja

On... Šta je uopšte znao o njoj? Nije stigla da mu ispriča toliko toga...

Nije stigla da mu ispriča o brezi čije su grane čuvale tajne njenog detinjstva i kroz koje se  prolamala svetlost uličnih svetiljki, praveći senke koje su  nežno plesale na večernjem povetarcu.   

O vozu koji bi nemirno huknuo pre nego što bi je topla bakina ruka ponovo uspavala...

Nije stigla da mu ispriča priču o deki koji je zbog nje, iako zakleti komunista, prvi put napravio Božić...

Nije stigao da zaviri u sobu u kojoj njeni roditelji čuvaju njene prve crteže. Male kuće krečene u belo i velika prozorska okna iza kojih se nazire saksijsko cveće. Poput starih razglednica... Hrpa dečjih drangulija. Pajac tužnih očiju, nalik na njegove...

I krevetac je još tu, kao nov. Njen... Igračke koje je ostavila da pokaže svojoj deci...

Šta je pa mogao da sazna o njoj? Ta žena, puna gordosti, nosila je hiljade maski. Neke su joj srasle sa licem. Pogotovo ona da je jaka i da joj ne treba niko. A trebao joj je on. On, takav kakav jeste.

Želela je da mu udahne svoje detinjstvo, da mu oboji život duginim bojama... Da obriše sve ožiljke i ružna sećanja... Da poljubi svaku njegovu bol. Da prođe...

A šta je ona uopšte znala o njemu? Njegov život ličio je na delove mozaika... Hiljade njih... Rasutih. Barem da su bili povezani nitima, kao lepkom. 

Šta je pa mogla da sazna o njemu? Sem toga da voli da se zagleda u zvezdano nebo i ćuti... Sem... Sem toga da je žrtvovao sve svoje snove da bi njegovi najbliži imali bolju budućnost...

To veče, kad su sedeli u jednom skrivenom dragulju Beograda, poželela je da mu skine nasjajniju zvezdu sa neba. Da mu osvetla put koji ga ponekad uvlači u tamne ulice...

To veče,  poželela je da stane vreme, jer je on naučio da živi dan za dan. A ona je htela da taj dan večno traje...

Kao onaj trenutak kada je obema rukama držao njene obraze, zadržavajući suze koje su našle utočište među njegovim prstima.

Obarala je pogled, ne želeći da ga pogleda... Znala je... Ako to uradi, zauvek će sačuvati obris njegovih očiju i te fine bore oko njih.

Vrag jedan... Podigavši joj bradu ka sebi, pogledao ju je tim setnim pogledom. Bilo je gotovo... Zavolela je te oči. Zavolela je njega.

Želela je da mu jednoga dana podari nešto najlepše na svetu. Nekoga koga će zavoleti kao sestrinog školarca koji mu je vratio veru u život.

A on... On od njenih maski nije video... Nije shvatio da je najslabija onda kada deluje da je najjača. Nije znao da u njoj, zapravo, sve plače...

Nije znao da joj je potreban on, da bi otvorila nov blok za crtanje i išarala ga najlepšim slikama.

Ona je za njega bila neznanka, a on za nju stranac koji joj je ušao pod kožu. I želela je da zauvek tu i ostane... Kao delić njenog beskraja...

Marija S. Dedović