Dođoh, videh, vratih se

I tako, eksperiment se pokazao uspešnim. Zadovoljno sam prebirao posete, komentare, razmišljao o klasičnom blogerskom principu koji ispuje redove svojih elektronskih stranica u duhu vremena, komentarišući trenutna zbivanja i verujući da će njegova nebitna misao dospeti u žižu javnosti i poistovetiti sa masovnom idejom; sve zarad toga da se napokon osetim prihvaćenim, makar u virtuelnom smislu.

Svakog dana pisao sam po jedan tekst, nekada i po dva, tri, jer „para“ na „paru“ lako kapne... Pošto su mi mnogi nudili da pišem, naravno volonterski, sve sam masovno prihvatao, jer sam želeo da prikažem u svom nebitnom portfoliju još jedan „link“, a sa druge strane i da se malo oprobam u različitim aspektima pisanja.

Uspeo sam. Za puna dva meseca napisao sam sto tekstova, i recimo da sam izgradio svoje ime, ili bar ime sajta Politička konkretnost. Na kraju sam shvatio da je novinarstvo, pogotovo ovo današnje, koje se bazira na nekoliko sekundi udarnog naslova koji deluje na čitaočevu psihu, samo optička varka. Bum, ćao zdravo. Pisao sam tekstove koji se zapravo bave konkretnim problemima, ali i idiotske navlakuše koje ne sadrže ni zerum onoga što bi moglo nekog nešto da nauči; oni su samo običan splet rečenica koje se mehanički sklapaju da bi se i idiot poistovetio sa njima. Ništa mudro, ništa posebno, samo trenuni udar koji posle nestaje u crvotočini hiper produkcije.

I, s obzirom da sam shvatio na koji način recepcija funkcioniše, odustao sam od čitave ideje prosvećivanja i stao sa pisanjem. Sada, posle godinu dana, tekstovi se i dalje čitaju, ljudi pričaju o tome – o nečemu što je meni bila razbibriga. Svakog jutra ustanem i uz prvu jutarnju kaficu sklepam tekst, onako poluprobuđen, ispravim ga, i već se objavljuje i deli. Štancovao sam ih toliko da sam zaboravio da postoji inspiracija kao nagoveštaj; ne, ušlo je u prstiće i nisam se obazirao ni na šta. Jedan tekst dnevno bio je obaveza i izlazio je iz mene bez razmišljanja i autocenzurisanja. Sirovoj varijanti sam, dakle, dodavao jedino ispravku gramatičkih grešaka, jer misli ne dozvoljavaju pravilima da ih iseče u njihovoj prvobitnoj zamisli. Navučen na pisanje, shvatio sam koliko umeće ne zavisi toliko od talenta i neke tamo „inspiracije“, već je u pitanju zanat, koji se razvija vremenom i radom, radom, radom.

Posle godinu dana online ćutanja, a pisanja poezije i proze za sebe, stvorio sam roman koji će sigurno doći do izdavača, te će ove reči zasijati punim sjajem. Ali sam rešio da se vratim tekstovima, ne zato što  ponovo težim ka eksperimentima, već jedino iz ljubavi prema pisanju.

Želim da mogu, želim da hoću. Ovaj tekst nisam pisao kao nekada, kada uzmem tastaturu u ruke i rečenice se samo nižu. Razmišljao sam previše i došao do rešenja. Pišem zato što volim, i uvek će to neko ceniti. A i da ne cene, moja misija u ovom svetu nije samo da sedim, gojim se, rastem i razmišljam kako doći do novca. Moja misija je pisanje; ovim tekstom započinjem novu eru, sezonu pisanja. Oni koji me ne znaju saznaće preko mojih reči kako funkcionišem, neki se neće ni truditi, ali nema veze, volim vas sve. Jer moj izvor želja niste vi, već unutrašnja težnja da se vratim korenima, onim koji me vezuju za svet, vaš, moj, svačiji. Pišem da bih voleo da živim.

Nekada sam mislio da mislim, i da misliti je znati, a znati to što želiš, znači ići, a ne stati. A gde ići?

Mislim da znate odgovor.

Stefan Megić