Dovoljno da bude ljubav

Ove jeseni sam imala simpatiju. Baš onakvu lepršavu, blesavu, posebnu simpatiju, kakvu sam uvek htela. Onu zbog koje se ruke pomalo tresu. I srce brže zalupa. Zbog koje mi izleti poneki histeričan osmeh, ili reč zastane u grlu. Ili se spetljam, pa ne mogu da sklopim rečenicu.

Simpatiju koju bih držala za ruku. Detinje ga povukla za kosu. Ili poljubila, ponekad. Samo onda kad skupim hrabrost. Posle par piva, uglavnom. I, začudo, svidela sam se sebi takva. Tako spetljana i upetljana. Svidela mi se ta priča, Simpatija i ja. Priča bez ikakvog zapleta, ali rasplet je dobila prilično brzo. I zaključak. Da prestanem da simpatišem emotivno osakaćene. Delom jer sam i sama takva. Delom jer njih brže prođe. Muškarci su to.

I, kao po pravilu, sve što mi se svidi prolazi pre nego što uopšte i počne. Ruke su prestale da se tresu. Srce lupa sasvim normalno. Ja više nisam upetljana. Rečenice bez muke sklapam, samo ih više ne upućujem njemu. Što me prilično deprimira. Jer, bila je to đavolski dobra simpatija.

Znaš, simpatija je još uvek tu. Samo što više nema veliko s. Zapravo, samo što uopšte više nije simpatija. Sad je samo ime. Ime na ekranu koje dolazi uz poneki poziv. Poziv koji me čak ni na trenutak ne protrese. A tako mi fali to. Da me neko prodrma onako, do kostiju.

Da osetim nekog.

Nekog potpuno drugačijeg od mene, a dovoljno sličnog da sa mnom oseća vetar, broji uzdahe i udiše život kroz osmehe.

Nekog dovoljno mog da bude tu. I dovoljno tuđeg da me ne sputava.

Dovoljno ludog da nasmeje.

Dovoljno ludog da ostane.

Ne mnogo, samo dovoljno. Da ja uz njega budem ja. Da on bude uz mene, tu.

Da ne bude samo simpatija.

Dovoljno da bude ljubav.

Biljana Bajinović