Eho-komora zvana internet

Hej, deco, bakice, džabalebaroši, Candy Crush entuzijasti...bežite sa MOG interneta. (Ništa se ne dešava?!) Nisu me shvatili ozbiljno, izgleda! Bežite sa mog interneta! Ponavljam, internet je bio NAŠ. Pripadao je prvo akademcima, onda zaluđenicima, piscima fanfictiona, te obožavaocima koječega. I bilo je više nego ugodno – svako se bavi onim što zna, četuje se preko četiri mesindžera, ili se koriste svi preko Trilliana, većina ljudi ume da otvori .zip arhive i gomila pravi web sajtove. Kad kažem „web sajtovi“, mislim na one prave, za koje ili zakupljate domen, ili ono što se radilo na Geocities, Homesteadu, Tripodu...

Jeste da je trebalo i po sat vremena da se skine .mp3 fajl od 128 kbps, jeste da je bila muka živa naći besplatan servis za otpremanje slika, jeste da je veza mogla da se prekine, ako vas neko zove telefonom i da vam je dvojnik psovao sve svece od početka do kraja crkvenog kalendara; no bilo je super.

Nije sve bilo nadohvat ruke. Video snimci su slani sa jednog na drugi kraj sveta na video kasetama, video diskovima i DVD-ima. Isti slučaj i sa kompilacijama pesama koje normalno, sa našim internetom iz doba Prekambrijuma nismo mogli da skinemo ni za dva meseca. Da bi se videle slike i snimci sa nekog događaja, recimo koncerta, ljudi su morali da fotografišu pravim fotoaparatima, unose prave kamere i kriju ih od obezbeđenja, ušivaju ozbiljne diktafone ispod kačketa i kaputa. Mi ostali bismo ih čekali kao ozeblo sunce i skakali od sreće kada bi nam rekli da su uspeli u svom poduhvatu. I onda su se ti bootlegovi slušali po deset, dvadeset, trideset puta...satima i danima. Dobro bismo se pomučili kako bismo došli do tih, činilo se tad, ogromnih fajlova, meni su ih često slali poštom, jer sam bila na staroj centrali i maksimalna brzina mog modema bila je 33.6 Kbps, a i to se dešavalo svake druge kišne nedelje posle trećeg maja.

I onda se sve promenilo. Prvo se pojavio Myspace, zatim Friendster i Orkut, onda neka egzotična nova stvar po imenu YouTube koja nije mnogo značila nama koji smo internetu pristupali pomoću štapa i kanapa, ali je preko noći postala fenomen. Myspace nam je dao opciju da sortiramo prijatelje po top-listama, izjašnjavamo se o svojoj građi, religiji, da li želimo decu ili ne. Zajedno sa njim, vratile su se i stvari za koje smo mi, ponosni web dizajneri i programeri, mislili da su nestale kako smo kročili u treći milenijum – kombinacije boja od kojih bole oči, animirane pozadine i druge tričarije.

Naprotiv, ove (nus)pojave su umesto toga doživele renesansu, a za njima su se povampirali i animirani gifovi. Nekada beše beba koja pleše, ona što se priviđala Ally McBeal, te banana koja igra – sad za svako osećanje, za svaki trenutak, za sve što vam može pasti na pamet, postoji iseckana slika, najčešće sa tekstom. Neko ima vremena da gleda silne filmove i serije, te pravi to. Fascinantno.

No, sve je preraslo u potpuni haos kada je nekadašnja univerzitetska mreža za studente u SAD postala globalni fenomen po imenu Facebook. U početku, ljudi nisu baš bili zagrejani za njega. Nije bilo moguće okititi profil svim i svačim, morali smo da koristimo svoja prava imena, bez opskurnih interpunkcijskih znakova. Kad sam otvorila profil, davnog februara 2007. godine, imala sam samo troje prijatelja, svi su bili Englezi. Trebalo je bar pola godine da naletim na društvo iz osnovne, srednje i sa drugih mesta, koji su se registrovali i nepoverljivo pristupali pretečama masovki među igricama, poput nekakvog Super Poke, vampira i, meni najdraže, (fluff)friends. Ove igre su bile ograničene u svakom smislu te reči, ali bar smo mogli jedni drugima da se obratimo svaki bogovetni dan, zar ne?

Što je vreme odmicalo, Facebook je počeo da guta internet. Polako ali sigurno, dnevni broj posetilaca na mom najvećem sajtu, trećem rezultatu na Google pretrazi za određeni upit, spao je sa 14 000 na trenutnih 400-500. Fan-stranice i grupe su više odgovarale novajlijama na internetu, ljudima koji ne umeju da otvore kompresovanu datoteku, napišu web adresu, već svaki put jovo nanovo traže sajt preko Google.

Onda su društvene mreže počele da niču kao pečurke. Umirujući Digg, haos po imenu Twitter, alfa i omega svih foruma zvana Reddit, omiljena zabava svih mama i domaćica, Pinterest, te sveprisutni Instagram, koji je ono dugo, pažljivo procesuiranje digitalnih negativa u Camera Raw pretvorio u proces od nekoliko sekundi.

Ne kažem da nema dobrih društvenih mreža, naprotiv. Flickr se još uvek dobro drži, Duolingo koristi svakome ko drži do sebe, Goodreads je kao stvoren za otkrivanje novih knjiga, a last.fm za muziku. Quora je bog tamo gde je Yahoo!Answers šeširdžija.

Ipak, nešto nije u redu. Od kako su se pojavili pametni telefoni, televizori, tosteri i parking-satovi, od kako svako može da pristupi čemu god želi bez mnogo muke, neumitno dolazi do dveju stvari:

1. Sadržaj se ponavlja, deli do besvesti, a po Sturgeonovom zakonu, 90% svega je đubre. Slatka bela maca sa šeširčetom na glavi? Super, imala sam taj poster na zidu pre dvadeset godina.

2. Svako od nas postaje centar svog malog sveta, gde biva okružen takojevićima, serijskim lajkerima, pratiocima koji ustvari ništa ne prate. Kvantitet je bitniji od kvaliteta, važno je usvojiti hit-and-run taktiku i to rade skoro svi, od mladih muzičara na YouTube koji ostavljaju svoje obrade hitova pokojnih zvezdi na dan kad su ovi umrli, pa do zvezdi komercijalnog blogovanja.

I šta time postižemo? Najveći broj nas živi u virtuelnim eho-komorama. Biramo samo sadržaj koji nam se dopada, samo mišljenja slična sopstvenima, ono što su nam nekad gurali kašičicom u usta uz ono poznato „ide avioooon“, sad konzumiramo direktno iz džinovskog virtuelnog rezervoara, naiskap. Ako neko podrigne, to će sutradan biti na naslovnim stranama svih tabloida.

Nemojte me pogrešno shvatiti. Ima sve ovo i svoje dobre strane, ako se snađete i ako imate živaca i energije da biste se borili protiv vetrenjača...ali, meni i dalje nedostaje onaj internet u koji sam se zaljubila kao tinejdžerka, na kome sam pravila svoje prve neugledne web sajtove. Neke ljubavi su večne.