Hoću na Kubu

Odavno mi je Kuba primamljiva. Proteklih meseci mi se javlja potreba da se odselim na Kubu, da sve prodamo i bez imaložaljenja odemo.

Mislim da bih se dobro snašla jer življenje u Srbiji i Kubi ima dosta podudarnosti, a opet ima dosta i različitosti. Za neke sličnosti sam se „uhvatila“. Evo na primer diktatura. Od diktature ne mogu pobeći, biće da sam se navikla. Slika predsednikau svakoj kući je obavezna, pa i ovde je isto, medijske slike predsednika su prisutne danonoćno. Kad god otvorim oči vidim predsednika, kad zatvorim oči on je i dalje tu. Možda haluciniram, a možda me kvalitetni kubanski lekari izleče od halucinacije? I Srbija i Kuba imaju moćnu političku braću. Brat je na ceni i na „političkoj sceni“. Na Kubi se teško živi, i na to sam navikla, i u Srbiji se teško živi.

Mada imam i zebnji! Ne znam kako ću se navići na dostupno i besplatno zdravstvo, pa u okviru medicine, besplatan stomatolog. Kako ću živeti bez kriminalaca i krupnih i sitnih? Oni krupni su mi život ukrali, a jedan od sitnih mi je ukrao spoljašnji deo klime. A na Kubi je stopa kriminala najniža. Raduje me što nema coca cole, omiljenog otrova kojim se rado trujemoj muž, ima da se detoksikuje za deset dana. Za preko osamdeset posto stanovništva je besplatno stanovanje, besplatno je školovanje, možda upišem neki fakultet, da oteram moguću dosadu… Internet je u tragovima, nedostupan svima. Od skoro imaju podmorskikabel za spor internet. Pa šta, čega nema bez njega se može, živeću u skladu s prirodom.

Izbegla bih zime jer ne volim zimske radosti, ne volim sneg, ne volim hladnoću. Zimi iz kuće izlazim samo ako moram.Ne volim zimu ni na slikama. Otarasiću se bundi, šalova, zimskih šešira i čizama, pa toplih čarapa, gaća, rukavica vunenih i kožnih… Sve ću da bacim. Nema plaćanja grejanja, e to saznanje dušu mi greje.

Političko opredeljenje mi je levičarsko i to na moj način. Čini mi se da mogu da ga uskladim sa njihovim levičarstvom koje je na njihov način. Potvrda za to mi je „Kad sam se ovde uskladila s demokratijom, kapitalizmom, neoliberalizmom, a sve to ne trpim ni na papiru! Kuba će da mi dođe kao odmor“ kažem ja sebi.

Nekako mi je dosta života u kome preovlađuju žurba i otuđenost i od sopstvene porodice, a kamoli šire. Žurba koja nema kvalitetnog cilja, otuđenost koja vodi u dekadenciju. To moj senzibilitet ne podnosi.

Poneću sve svoje crvene haljine i šešire. Igraću salsu, rumbu, mambo…odevena u crvenu haljinu, puštene crvene kose, dok još mogu da izgledam zanosno. Brčkaću noge u karipskom moru dok moj muž lovi ribu.

Poneću mladice smokve, oformiću smokvarnik , za dve godine biće roda na njoj. Kuvaću pekmez, a onda ću praviti štrudle s pekmezom od smokava i prodavati ih turistima. Jedan dan ćemo jesti ribu, a drugi specijalitete od smokava uz pijuckanje, naravno, smokvine rakije. I tako ćemo skromno živeti pedeset narednih godina.

„Raj ide sa mnom, gde god sam ja tu je i raj“, moj muž se zaceni od smeha kad to kažem, a ja onda kao dokaz pokažem smokvinu granu!

Volim sunce, njegovu svetlost i toplotu, volim prirodu, a kako slike pokazuju i putnici namernici, još od Kolumba, govore da bog nije štedeo Kubu kad je delio prirodnu lepotu, znači to je pravo mesto za mene, baš to mi treba!

Možda ma Kubi dostignem i zavidan nivo fjake. Fjaka je psihofizičko stanje težnje ni za čime. To nije lenjost to je uzvišeno stanje tela i uma. Neki kažu da je fjaka božji dar. I onako mi materijalno ne znači u životu sem minimalno da preživim, a na Kubi bih sigurno preživela.Kvalitet življenja je nešto sto je subjektivno bar u mom poimanju života.

Puno je predrasuda, svi o Kubi sve znaju, malo ko je bio, a ja sam spremna da odem. Još samo da ubedim muža da sve prodamo i odosmo!

Nemoj da mi neko kvari moju viziju Kube!