Hoću sunčan dan

E, kad mi ovaj sunčani nedeljni dan započne sa kuknjavom i otrovnim strelicama, baš mi se nešto sloši u duši, tek toliko dok saslušam tu “kukavicu”. Odmah, po prestanku slušanja, tražim svetlost, potvrdu mog, bez razloga, ushićenog stanja duše. Uh, bre, sunce se prosipa kao zlato po nama, upijaj Jadranka, ne daj da se otrov primi, ne daj da se koplja pljuvačkog stila zapate u tebi! Moram tako, ne mogu drugačije! Zaista, biti nezadovoljan sobom povlači veliku odgovornost ako za to nezadovoljstvo počneš da okrivljuješ drugoga. Ima tih nesvesnih negativaca koji već po naučenom obrascu seju seme zla. Napadaju rečima izlivenog žuča, pa, bre, to smrdi, uvlači se u nos, u mozak, u misao...stani! Ne može, ne primam se više na tuđu kuknjavu, pa, makar bili moji najmiliji! Zato što znam da je to ona usađena matrica udobnog, nepromenljivog, upornog stanja životnog stava da taj nema sreće i da za to mora neko da plati. Slušam, trpim i nemam razumevanja. Trudim se da objasnim, uplićem se u mrežu”neoborivih dokaza”, dajem moguća rešenja...ne! Ne prihvata! U redu, hajde i dalje se guši u sopstvenom živom blatu nezadovoljstva, osude drugih, vere u nesreću i bedu svog duha! Šteta! A život nije to. Život sigurno nije samo to što moraš da istrpiš i protiv čega ne možeš. Pa, pusti, proći će! Samo malo zakorači u stranu tog naučenog puta i sebe ćeš spasiti. Možda je to stanje duha i stvar karaktera, možda taj i nije svestan, ali zašto i kada mu osvetliš lice bola i nezadovoljstva, zašto ne želi sam da promeni to stanje? Pazi, molim te, smejem se! Bože, kako sam bezdušna što mu(joj) se smejem! Alo, ja sam Sunce! Sijam, smejem se, plačem, ronim, grejem, pržim, sakrijem se i pustim oblake da plaču, ali sam tu, uvek sam tu! Sve polazi i završava u nama. Ako ne naučimo da volimo sebe neće nas niko drugi naučiti. Ako ne tražimo spas u lepom u čemu ćemo ga naći? Da li postoji i jedan ljudski život bez bola, nesreće i tuge? Na kraju, da li treba da razmišljam o tuđem bolu ili nesreći i da poredim sa svojim? Da li treba da zavidim tuđoj sreći, mislim, da li to ima smisla, ako ne umem da stvaram sreću u sebi? Jesmo li naučili da je život dar? Jesmo li ili ćemo nekada shvatiti da smo jedinstvene pojave na ovom svetu, da su nam date neke šanse za život i da treba sami, na kraju, da ga kreiramo? Ej, od kuknjave i urušavanja sebe i drugih nećemo ništa izgraditi! Mani me globalizacije, politike, nabačene krivice na one koji niti su odgovorni, niti krivi za svo to stanje! Seratori seru i žive, ej, čak i ti koji nas uvlače u vrzino kolo zla, znaju da žive i cene sebe, a ne ti, obični, napaćeni čoveče sa divnom dušom i zatrovanim umom!? Zato laj na vozove koji idu, pa idu! Ali, samo jednom se iskreno zapitaj šta tebi to znači? Pusti to sunce u sebi da sija kroz sve pukotine tvoje duše! Proviri napolje! Ulepšaj sebi život dajući nekome svoju svetlost i toplinu! Budi mi sunčani dan, budi mi inspiracija, a ostali ? Ostali stop!