Kada bih

Kada bih mogla, nekako, svakako nekim čudom da ti pomognem ranjena dušo, volela bih! Sreća je to pomoći, dati, utešiti…ali niz neverovatnih i jakih osećanja se iznedri kada ne mogu ništa, tek da te posmatram, kao zarobljena ptica sa svešću čoveka. Nije to taj kavez u kome bi ona bila, ta ptica, nego svest, savest, nemoć, bol, patnja čoveka u njoj. Tuga. Tišina. Kažu sudbina. Ne postoji čovek bez tih mračnih i bolnih osećanja, ne postoji idealno dobro, lepo, savršeno! Postojimo samo ti i ja, svako u svom svetu batrgajućih osećanja. I jednom, samo jednom, ako se desi, biće dovoljno, pobeći iz kaveza, poleteti. I kad bi ta ptica odbacila sve ljudsko živela bi u miru, u skladu sa svojim bićem, slobodna, a da ne mari zbog te slobode, raspevana, a da ne misli na posledice svog pevanja ili ne daj Bože, da se opterećuje time da li se to nekome dopada ili ne! I tako, odlete ptičica i ostade go čovek, sa onim svojim bićem patnje, sapatnje, nemirom i zabludom, iluzijom da ima nešto i da mu nešto, osim sebe pripada. Vidi, ptičica živi, leti, peva, kljuca, spava, množi se i umire. Čoveku ostaje onaj kavez, makar i otvoren, ne vredi, krila su odletela…a možda, ipak, nekako, svakako nekim čudom, taj isti tugom i patnjom načet čovek može nešto da uradi za sebe. Postoje ljudi kojima učiniš kao ljudsko biće sve što je u tvojoj moći, ali oni ne mrdnu malim prstom da pomognu sebi. Neće. Navikli na bol. Udobno im, ne bi oni nešto menjali, jer, šta ako bude bolje i lepše? Ko će sada na to da se privikava?

Sreća je to pomoći, dati, utešiti…nego, daj da krenemo od samih sebe! Evo, moja ptičica leti, u meni je daleko, duboko, veselo i bolno, ume i da uživa, ali i da strada, pada, ponekad se jedva vuče po zemlji... Nisam je lišila ljudskih osećanja, naprotiv, opteretila sam je, neka zna šta sve čovek jeste i može. Baulja ona jadna, udara u neke zidove, ali, probija i zvučni zid…i uči, uči kako je biti čovek i leteti…