Foto: 
Marcia O Connor

Kiselo grožđe

Leto obez sunca. Ljudi sumorni i ljuti, na prirodu, život i kišu. Kao da postoji izbor… Osvaneš i ćutiš. To me podseća na igru života sa čovekom, na prihvatanje neminovnog, na sve što sam neplanirano naučila.

Podseti me na one dane pred praznike kad ljudi pričaju glasno, kupuju velike količine hrane, spremaju se za put, organizuju provod. Dok ja, vrlo poštujući gospodina Frojda, bez grimase jedem svoj slatki limun. Uporno objašnjavam sebi da ne volim da se provodim po belosvetskim luksuznim hotelima, da pijem ona skupa vina i kupujem poklone. Naprotiv, ubeđujem sebe da baš volim ruke masne od spremanja sarme, miris prženog luka u kosi i gužvu u supermarketu.

Samo što sam uspela da sa sobom razrešim dileme o postojanju Deda Mraza, uletela sam u vreme nemanja. Naišli neki ratovi, restrikcije, stabilzacije. Naišle životne teškoće, gubici... Mlada i željna novih saznanja tada sam naučila  da živim. Naučila sam da se garderoba kupuje za specijalne prilike. A onda čuva za sledeću, iako se u međuvremenu promeni moda, a i moj konfekcijski broj. Naučila sam da ne volim ono što ne mogu da imam, da zbog toga ne patim i ne žudim. Ako me je ponekad i ponela mladost, kao munja bi proletela misao o nesrećama koje mogu zadesiti čoveka.

Samo da smo živi i zdravi...

Čak i kad neko više ni to nije, potegneš poslovice, mudrosti i filozofije drevnih predaka, pa se nekako utešiš. Digneš se i nastaviš.

Naučila sam  da od malo napravim što više. Rastegnem, oblikujem, ukrasim. Da od svake kuće dom stvorim, od svakog čoveka nešto naučim. Upijala sam tuđa znanja, skupljala iskustva. Kalila se, čeličila i čekala... Da sazri grožđe, ono poštovanog gospodina Frojda. 

Čekala sam više nego što čekanje može trajati. I dan i noć. Godinama. Decenijama. Čekala sam da dobijem, da vratim, da dam, da uzmem. Ponekad bi mi zbog tih čekanja rekli da sam zlopamtilo... A, nisam. Ja samo ne priznajem selektivno pamćenje. Ne volim ništa polovično i krnje. Prihvatam moranje u materijalnom I fizičkom obliku, svoje misli I svoj duh ne dam nikome. Ni životu. Jedino me tu nikada nije mogao porobiti i osporiti. Tu u tom ćošku mene, rođene za neke druge staze, primorane da gazim ovim.

I tako, gurao život mene, a i ja njega.

Dok sam učila da preživim gledala sam kako sporiji od mene brže trče, kako mi prilike okraću leđa, kao mi se planovi buđaju i kvare. I kad bih uspela uhvatiti pravac, cilj bi mi se izmakao. Taman za korak. Ali, krenem ja ponovo. Istim putem. Valja probati, a i mora se. Valja izmiriti moranja i htenja. Ako se izmaknem, na koga ću se osloniti?

Naučila sam da sastavim kraj sa krajem, makar večno stajala držeći tu sponu. Zatežući krajeve podsetim sebe, ono najvažnije:

Samo da smo živi i zdravi.

Tako to ide, učiš, vežbaš i naučiš sebe. Za to vreme potrošiš godine, promeniš želje. Zbuniš se nekad, da li ne želiš ili ne možeš? I, zašto ustvari ne možeš?

I onda shvatiš da si učio pogrešnu lekciju. Promašio temu. Ko ti je uopšte rekao da se petica dobija na znanje? Pogrešan start.

Bilo bi lakše da sam nečija. Bilo kada u životu, ali nečija. Da sam rođena, odrasla ili bar postala nečija. A samo je trebalo da zaboravim na onaj kutak sebe. Da zažmurim i progutam a da toga nisam svesna.

 Tu sam gde sam. Da li sam za to zaslužna ili kriva sasvim je svejedno. Ne živi se unazad. Možda I nije do mene, već do gena u onom lancu hromozoma. Za sve se moraš roditi. Ne postajemo mi ovo što jesmo zato što smo tako želeli, već zato što nismo uspeli pobeći od sebe.

Tako je to nešto možemo, ali ne umemo, nešto nije do nas. Kišno leto ne možemo promeniti. Ostaje nam da naučimo da u kiši vidimo lepotu, čak i ako joj vreme nije, i čekamo novi dan…

Još jedan dan, malo li je ?

Komentari

Komentari